„U prosveti imate jedan centralizovan sistem u kom se za mesto direktora škole pita isključivo ministar. Imamo mi neke procedure, ali te procedure se samo prođu i nisu tako bitne. Važno je dobiti potpis u ministarstvu da ste vi sada novi direktor“ – objasnila je, gostujući u emisiji Utisak nedelje, Snežana Romandić Petrović iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Ona je kazala da je uvek bilo da su ta mesta pod uticajem nekih ljudi koji se bave politikom, ali da je to u poslednje vreme dobilo drugu dimenziju.
„U poslednjih nekoliko godina ja koja se krećem po školama primećujem da je nemoguće, čak i ako niste politički aktivni, da postanete direktor škole. Morate da se učlanite u neku partiju, bilo da je to partija koja je na vlasti ili je u koaliciji sa njom i to je nešto što se gotovo podrazumeva.“ – kaže Snežana Romandić.
Objašnjava i da ne zna kako danas izgledaju obuke za ljude koji se postavljaju na pozicije direktora škola, ali da te obuke svakako postoje i da ih uče da se postave prilično čvrsto.
„Direktor kada uđe u školu od ministarstva dobije rečenicu ‘pritisni ti to’ ili ‘stegni’. I onda oni stežu. Ovo pismo koje je od ministarke stiglo direktorima nakon protesta 16. septembra, a gde je traženo da se naprave spiskovi nastavnika koji su štrajkovali, najverovatnije je za cilj imalo da ih opomene.“ – istakla je Romandić.
Dodaje da dugo već među direktorima postoji taj trend da oni nisu prvi među jednakima.
„Oni imaju neki narativ koji se očekuje da spuste ka nama, nastavnicima, gde se od nas očekuju isključivo papiri. Stege, pritisci, neki od njih vrlo su neprijatni u komunikaciji. Ima i divnih ljudi, ali je vrlo šarenolik kadar.“ – kazala je predstavnica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i dodala da veruje da je Ministarstvo u problemu da pronađe ljude koji bi bili spremni da ih slušaju i da obavljaju posao direktora škola.
„Danas je taj posao, čini mi se, teži nego što je bio u prošlosti. Roditelji imaju sve više zahteva i često preskaču nastavnike u komunikaciji, odlazeći odmah kod direktora sa različitim zahtevima. Tako direktor koji bi trebalo da se bavi radom škole i organizacijom nastave, nekim danima ne može da izađe iz svoje kancelarije jer se bori s prigovorima roditelja. A najčešće su to oni roditelji koji dolaze u školu sa onom čuvenom rečenicom – znate li vi ko sam ja? I tako dolazimo do situacije gde današnje škole imaju čudan rukovodeći kadar koji je, ne znam odakle postavljen, a za cilj ima da steže zaposlene u školama i drži ih u ozbiljnom strahu. Da im nedostaje papir, da nešto nisu uradili, da će ih prijaviti roditelj… Stalno su u strahu. A šta vi možete dobiti od takvog nastavnika? Nije pitanje ni samo te plate koja je uvek bila nikakva. Pitanje je i dostojanstva. Toga što ne drže svoju reč, što nam šalju kadrove koji treba da nas „stežu“ po školama. Po tome se vidi da oni nas ne poštuju. Da ih ne zanimamo, da smo statisti. Obrazovanje je onaj prvi temelj koji drži jedno društvo. A mi ga drobimo.“ – kazala je Romandić.
Kako objašnjava, danas biti direktor znači imati 25% veću platu, što i nije neki dodatak kada se u obzir uzmu odgovornosti i obaveze. Zato u školama, kaže ona, osim što imamo nesrećne nastavnike i decu, imamo nesrećne i direktore.
„Mi imamo nastavnike koji rade po tri posla, škole koje po tri meseca ne mogu da nađu nastavnika fizike, ministarstvo koje klima glavom i okreće nam leđa, Vladu koja kaže – mi nemamo. Situaciju gde su nastavnici ogorčeni, deca nezadovoljna, a roditelji uplašeni da će njihova deca nešto da izgube. Treba roditelji da razumeju da njihova deca, već godinama, u ovakvoj školi GUBE. Vaše mesto nije u hodniku gde ćete se buniti protiv nastavnika, već kada taj nastavnik kaže ‘dosta je bilo’, vi treba zajedno s njim da izađete na ulicu i kažete to isto.“ – objasnila je Snežana Romandić Petrović.