Vest da su roditelji tukli jedno jedno dvogodišnje dete do smrti ne može nijednog emocionalno zdravog čoveka ostaviti ravnodušnim. Kad informaciju prihvatite i shvatite da ne možete ništa više da uradite, šta vam prođe kroz glavu? Evo šta je meni prošlo.
Kako je moguće da smo šokirani vestima o ovakvoj smrti deteta, a u isto vreme toliko ljudi zagovara ideju „batina je iz raja izašla“?
Zašto pozdravljamo potez malog deteta koje zove policiju kada vidi da mu otac tuče majku, a i isto vreme ne bi nam palo na pamet da zovemo policiju kada jedan roditelj tuče dete?
Kako je moguće da smo protiv nasilja u odnosima muškarac-žena i govorimo ženama da posle prvog udarca treba da se spakuju i odu jer je svaki udarac nasilje, a u isto vreme smatramo da deca zaslužuju i treba da trpe udarce?
Ako prijavljujemo nasilje u porodici koje se svodi na nasilje između dve odrasle osobe kako je moguće da ne koristimo isti rezon kada su deca u pitanju? Pa oni se sami ne mogu zaštititi i tim pre bi za njih isto pravilo MORALO da važi.
Ne znam za muškarca koji bi se hvalio time da lema ili šamara svoju ženu redovno. Ali iz nekog razloga smatramo da je najnormalnije da se roditelji hvale time kako s vremena na vreme primene stare tradicionalne prut-metode da dete nauče nekim pravilima.
Da li shvatate da kada mušku decu navikavate na udarce, a posle im govorite im da ih volite, vi ih direktno učite da je u redu biti nasilan prema drugima koje volite uključujući i svoje devojke i žene?
Da li možete da razumete da kada navikavate žensku decu na udarce, a posle im govorite im da ih volite da ih navikavate da prihvate nasilničko ponašanje od osoba koje im izjavljuju ljubav što uključuje sutra njihove momke i muževe?
Dokle god ne shvatimo ovo, ne treba da se čudimo što nam sinovi izrastaju u tinejdžere koji misle da šamar nije nasilje (istraživanje urađeno 2017.), a potom i u odrasle nasilne muškarce, niti što nam ćerke izrastaju u žene koje tolerišu nasilje u porodičnim odnosima. Navikli smo ih da ljubav i nasilje žive „skladno“ u zajednici.
Za kraj ostavljam reči Haima Ginota (1922-1973), nastavnika, psihologa i psihoterapeuta iz Izraela koji je živeo u prošlom veku, napisao mnoge knjige na temu odnosa roditelja/nastavnika i dece i bio je i veliki protivnik fizičkog kažnjavanja.
Kada jedno dete udari drugo,
to zovemo agresijom.
Kada dete udari odraslog,
To zovemo neprijateljstvom.
Kada jedan odrastao udari drugog odraslog,
To zovemo napadom.
A kada odrastao udari dete,
To zovemo disciplinom.
Da nije tragično, bilo bi samo tužno.
Lidija Smirnov, majka, pedagog i profesor engleskog