Ovo sređivanje često dobije obrise pasivne agresivnosti jer pojedine kolege uporno provlače ocjene određenog učenika, a ponekad poprimi i komične dimenzije.
Juni je mesec u svetu i dud zri, napisa Abdulah Sidran u pesmi „Uzevši kost i meso“, a baš tada kad dud zri patnja prosvetnih radnika i radnica počinje da vri, a najčešće je sami sebi priredimo. Dva su razloga za to – prvi su pritisci prilikom zaključivanja ocena koje, direktno ili indirektno, vrše učenici i roditelji, a drugi su pritisci naših kolega, odnosno razrednica, pedagoga, direktorica škola u kojima radimo. Uviek je to neka viša ocena, a najgore su reakcije na slabu ocenu koja nosi odlazak na popravni ispit.
U dosadašnjem radu predavao sam u gimnaziji, tehničkim i stručnim školama i bilo je raznih reakcija na slabu ocenu na kraju školske godine. Najburnija je bila roditeljke jednog gimnazijalca koja je otišla tako daleko da je pisala pisma ministru, a pored mene se na njenoj crnoj listi našao još jedan kolega. Nas dvojica nismo popustili, ocena je ostala ista kao pre pisma, a naredne godine ta majka pretila je jednoj kolegici koja je njenog sina uputila na popravni iz matematike.
Desilo mi se i da me prijatelj zvao da interveniše zbog učenice koju sam uputio na popravni ispit – onako uz kafu obavestio me da je moja učenica rođaka njegove žene.
Kao čovek, pa i nastavnik, imam razumevanje za roditelje koji prihvataju priče svoje dece kada nastavnike optužuju za svoj neuspeh, odnosno koji ne prihvataju neuspeh dece, ali ne mogu prihvatiti pritiske kolega, koliko god maštoviti bili.
Desilo se, recimo, da je jedan kolega utvrdio kako je dovoljno to što je učenik redovno pohađao nastavu da bi imao prolaznu ocenu i da je nekom svom đaku dao dvojku jer je redovno dolazio na časove. Na to je naš drugi kolega, koji je principijelan prilikom zaključivanja ocena, zaključio da diplome možemo podeliti i klupama i stolicama jer, zaboga, redovno pohađaju nastavu. Ovo sređivanje često dobije obrise pasivne agresivnosti jer pojedine kolege i u neobaveznim razgovorima uporno provlače ocene đaka, a ponekad poprimi i komične dimenzije. To su to komentari poput: to mi je rođak/komšija/bratić, de ga pripazi malo ili to je fino dete ili popusti, imaju porodičnih problema i slično, pa je jednom prilikom u zbornici kolega koji se osećao posebno pritisnut pitao imamo li u školi ijedno dete iz sređene porodice i bez problema, da mu mogu dati jedinicu.
Kolege ne razumijem – krše nekoliko profesionalnih načela. Prvo je pedagoško – šta ćeš naučiti učenika time što je stekao višu ocjenu bez uloženog truda i kako ga motivisati za rad u narednim godinama? Drugo je ljudsko – kako možeš nakon toga pogledati u oči đake koji su zaslužili svoje ocene? Svečana izjava prosvetnih radnika koju je, prema zamislima UNESCO-a, sročio Robert Dottrens 1966. godine, glasi: Izvršit ću svoju obavezu savjesno i ponosno. Moji učenici bit će ne samo učenici, nego i djeca, i nikada neću zaboraviti da za njihovu sudbinu i sam snosim dio odgovornosti. Sačuvat ću svim mogućim raspoloživim sredstvima čast nastavničkog poziva. Moje kolege bit će uvek moji prijatelji. U saradnji s njima nastojat ću stalno usavršavati puteve kojima škola ide u smislu delotvornog priznavanja svima prava na odgoj i socijalnu pravednost u obrazovanju. Ovo svečano obećanje dajem potpuno slobodno i časno.
E sad pitam koliko razmišljamo o ovim riječima u praksi?
Pre desetak godina moj kolega, nastavnik informatike, maturantu gimnazije zaključio je lošu ocenu. (Znam da se gnušate nad tim dok čitate, ali desilo se.) Nakon toga počeli su lobirati i pritiskati ga roditelji, dede, nane, tetke, strine… Direktor škole tada je rekao nastavniku da ga podržava i da mu želi da ostane dosledan jer će bez te doslednosti na kraju biti kao u citatu iz romana Derviš i smrt: Kakva si ti ništarija, Ahmede Nurudine?!
Dakle, spas nastavnica i nastavnika je u doslednosti – i đaci i roditelji i kolegice treba da shvate da od pritisaka nema ništa, da ne režiraju ocene unapred i ne dovode se u situaciju da neko traži bod ili prolaz jer smo to već učinili za nekog drugog. Uostalom, ako malo bolje razmislimo, videćemo da smo najviše problema stvorili sami sebi idući linijom manjeg otpora. Stvarajući neku vrstu nadmetanja među odeljenjima došli smo do izuzetno visokih prosečnih ocena i ocenjivanje učinili besmislenim. Profesionalan i objektivan pristup mogao bi vratiti stvari u ravnotežu, a rešenje je možda i ukidanje usmene provere znanja kako bi se izbegla potreba nastavnika da budu humanoidni roboti ili da se povode za frazama iz prošlosti, kao što je ona da Bog zna za 5, nastavnik za 4, a učenik maksimalno za 3! Tu možda i počinje priča o degradaciji profesije, odnosno nepoštivanju prosvetnih radnica i radnika kao nekad. A interesantno je i to da đaci, kad izađu iz škole, uglavnom više cene i pamte strožije nastavnice, nego one s blažim kriterijima.