Недавна изјава министра просвете, Младена Шарчевића, о увођењу тзв. класа и платних разреда (али према учинку у раду) у просвети, изазвала је приличан број реакција колега на друштвеним мрежама. Мишљења су се, као и увек, разликовала и тешко је рећи да ли су колеге за увођење награда или против њих.
Прочитајте и Ко рано рани, два семинара граби!
У ствари, некако верујем да је већина ипак за то да се неке разлике међу наставницима направе, пре свега у плати, али да нису баш сигурни како то урадити, а и немају поверења да ће се то урадити тако да то буде праведно.
С обзиром да је актуелно и то да ће наставнике оцењивати родитељи и пошто имам мишљење о томе (а богами и искуства како родитељи реагују и на шта реагују), ни сам немам баш бескрајно поверења да ће се успоставити добар систем. Но, некакав систем награђивања добрих мора да постоји.
Хајде да будемо реални за почетак. Срамно мале плате у просвети одувек су биле једини филтер за то ко ће у просвети радити. И исфилтрирале су макар два типа људи: један, који воли свој посао (јер га, очигледно, ради из љубави) и други, који је довољно очајан да прихвати и рад у учионици као прелазну или ако има мање среће, сталну варијанту. Уз ово, природно, исфилтрирало се и два типа просветних радника. Једни, који раде посао добро или макар коректно и други, који отаљавају, чак га уопште не раде или га раде, а боље да га не раде. Мени је жао што има оних који се у просвети нису нашли и којима просвета не може да „закрпи“ лоше финансијско стање, али ми је још више жао када видим какве последице њихов (не)рад има, а при томе су потпуно исто плаћени као и они које сам прве навео.
Прочитајте и Никад више контроле, никад више семинара, а никад гора …
И жао ми је младих људи, који би радили просветарски посао ваљано и за плате какве јесу, али за које у просвети места нема, јер је та места заузео неко ко већину времена проводи у тужбалицама како је немотивисан.
Здраво сумњам да ће ти људи бити мотивисани и када би се увеле класе (нисам сигуран шта то значи, али ваљда ћу видети) и имам разлога да верујем да ће и тада систем (или школа или ко већ) да буде крив за њихов лош рад, али сам сигуран да ће за оне људе, који раде добро, систем награђивања бити подстицајан. Некада, чак и висина те награде не мора да буде одлучујућа (мада живимо у таквом времену где је сваки динар битан), већ само признање. Речју, човеку који добро ради треба ставити до знања да сви видимо да је то тако.
Проблем који су колеге изнеле и који јесте аргумент, свакако је тај да немамо сви исте стартне позиције. Природа предмета и послова у школи толико је различита да је тешко направити уравниловку. Наставници српског језика, рецимо, ангажовани су за сваку светковину у школи и то најмање два пута годишње – за Дан школе и за прославу Светог Саве. Уз то, имају и додатну, допунску и припремну и њихов рад је изложен као на тацни комплетном Наставничком већу, када се сагледавају резултати завршног теста. Вреднији имају и поетске вечери, рецитаторе и новинарску секцију. Тешко је наћи струку која има толико посла у школи. Са друге стране, ни све струке у свакој школи не раде исто. Наставници страних језика у неким школама активно учествују у организацији приредби, а у другима не, на пример. Поједини учествују на конкурсима, смотрама и пројектима, јер школа негује и подржава сваку ваннаставну активност, док други, чим заврше часове, већ су на школском улазу (односно излазу). И напокон, немају ни сви наставници у истој школи и иста одељења. У некима мањка дисциплина, у другима знање, а постоје и таква где је рад са ђацима песма. И то не само на часу музичке културе.
Аутор: Дејан Бошковић
Извор: skolskiportal.rs