Васпитачице мог детета јутрос су на столу затекле ваучере. Три коверте, имена, и повелике цифре. Честитке нема, цвета нема, дечица о томе ништа не знају. Колико ових дана около чујем – нисмо једини. Предњаче ваучери и непримерени поклони велике вредности са којима дечица везе немају. Али родитељи, већином – препоносни на свој одабир поклона. Јер већина одлучује. Само неколицина нас, стидимо се оваквог поклона…
Стидимо се јер дајемо само новац, без уложеног труда, маште, љубави, времена, захвалности. Дајемо новац, да бисмо, шта? Купили нешто додатне пажње за нашу децу, обезбедили да и даље о њима брину, негују их, уче и развијају њихове способности? Све ово, оне не раде због тога, већ зато што су одбрале тај посао, зато што то желе. А ако већ осећамо велику захвалност за све што раде, и сматрамо да им пружају много више нежности, пажње, стрпљења, љубави него што у опис радног места може стати, па, зар не би требало истим тим вредностима да им узвратимо? Ако је тако, то им онда новцем не можемо платити. Ако је тако, онда када смо срећни што наше дете третирају као малу особу, јединствену, непоновљиву и препуну потенцијала, треба исто таквом пажњом да узвратимо. Како? Тако сто ћемо им пружити поклон на истом таквом, људском нивоу. Показати да примећујемо колико су посвећене. Да од наше дечице чујемо колика су им подршка када им је она најпотребнија. Да видимо колико су некада и саме уморне од цике, граје, брисања носева, одговарања на немогућа питања и сакупљања свега тога у смислен дан, али проналазе негде још понеке атоме стрпљења да ниједно дете не остане без путоказа, одговора, подршке. Да смо свесни да деца у њима виде замену за маме и тате док су у вртићу, а ниједан Уговор о раду не би могао тај опис послова преточити у речи. Сувишно је и рећи, да тек ваучер то не може.
И нека неког симболичног ваучера, није ни то проблем. Проблем је одсуство било какве емоције коју такав поклон може пренети, када је то само коверат са цифром. И одсуство воље да им то пружимо. Нема лепог знака пажње, оног који би показао да те неко види, чује, и да ниси само број, баш попут онога који у тој истој коверти стоји. Бар честитка са топлим речима захвалности од стране родитеља. Да знају да видимо, примећујемо и колико све то вреднујемо. Можда духовит стих о неким смешним ситуацијама које им деца приређују. Има родитеља који би радо све то написали, који су предлагали другачије поклоне, који би отишли и да их пронађу и преточе у поклон. Ипак, а нажалост, већина родитеља са подсмехом је гледала на сваки такав предлог, са коментарима у стилу: „Какви су то поклони, као за основце…”
То је за њих књига, можда најмодернија стручна литература или пак нешто забавно и опуштајуће, па још са посветом, уписаном групом, годином, именима. Смешно је тим родитељима и цвеће, јер, шта ће неко више са цвећем… То су за њих и персонализоване шоље са можда неком мотивационом поруком, можда именима дечице, или пак духовитом опаском о једном дану васпитача… То су за њих карте за представу која ће их до суза насмејати и излечити то вече, дан, недељу. И најгоре од свега, то је за њих било шта што би деца направила. Својим ручицама, радосна што сада она могу да направе нешто својим васпитачицама. Можда да сви пишу одговоре на питање зашто воле своје васпитачице, можда да их нацртају, па да се то некако сједини. Урами, увеже у књижицу. Можда да им нешто направе, обоје, или уз тај ваучер свако дете дода своју ручно прављену честитку. Можда да се дете и родитељ заједно присете тренутка када је оно добило пажњу тамо где му је највише била потребна, и за то се захвале.
Све је то неким родитељима смешно. Мене озбиљно брине што им је то смешно. Јер такав свет за њих стварамо. И тако их учимо. Јер, ови су родитељи бирали поклоне какве би и за себе желели – новац. А сваки приговор таквом поклону окарактерисан је као отпор да васпитачима нешто приуштимо. А управо је супротно. Неки од нас желели су да пружимо више. Јер, чему то учимо нашу децу? Да се све купује? Да вреди само материјално? Да се захвалност исказује новцем?
Моје дете и ја ових дана сецкамо, лепимо и цртамо честитке за маме, баке и тетке. Њена срећа бескрајна је када их поклања. Данас, нисам јој рекла за поклон васпитачицама. Испратила сам је у вртић са речима – Душо, кажи васпитачицама и свим тетама у вртићу „Срећан 8. март“, и поклони им свој најлепши осмех.
Хелена К.