Sramno male plate u prosveti oduvek su bile jedini filter za to ko će u prosveti raditi

22 septembra, 2016

Nedavna izjava ministra prosvete, Mladena Šarčevića, o uvođenju tzv. klasa i platnih razreda (ali prema učinku u radu) u prosveti, izazvala je priličan broj reakcija kolega na društvenim mrežama. Mišljenja su se, kao i uvek, razlikovala i teško je reći da li su kolege za uvođenje nagrada ili protiv njih.

Pročitajte i Ko rano rani, dva seminara grabi!

U stvari, nekako verujem da je većina ipak za to da se neke razlike među nastavnicima naprave, pre svega u plati, ali da nisu baš sigurni kako to uraditi, a i nemaju poverenja da će se to uraditi tako da to bude pravedno.
S obzirom da je aktuelno i to da će nastavnike ocenjivati roditelji i pošto imam mišljenje o tome (a bogami i iskustva kako roditelji reaguju i na šta reaguju), ni sam nemam baš beskrajno poverenja da će se uspostaviti dobar sistem. No, nekakav sistem nagrađivanja dobrih mora da postoji.
Hajde da budemo realni za početak. Sramno male plate u prosveti oduvek su bile jedini filter za to ko će u prosveti raditi. I isfiltrirale su makar dva tipa ljudi: jedan, koji voli svoj posao (jer ga, očigledno, radi iz ljubavi) i drugi, koji je dovoljno očajan da prihvati i rad u učionici kao prelaznu ili ako ima manje sreće, stalnu varijantu. Uz ovo, prirodno, isfiltriralo se i dva tipa prosvetnih radnika. Jedni, koji rade posao dobro ili makar korektno i drugi, koji otaljavaju, čak ga uopšte ne rade ili ga rade, a bolje da ga ne rade. Meni je žao što ima onih koji se u prosveti nisu našli i kojima prosveta ne može da „zakrpi“ loše finansijsko stanje, ali mi je još više žao kada vidim kakve posledice njihov (ne)rad ima, a pri tome su potpuno isto plaćeni kao i oni koje sam prve naveo.
Pročitajte i Nikad više kontrole, nikad više seminara, a nikad gora …
I žao mi je mladih ljudi, koji bi radili prosvetarski posao valjano i za plate kakve jesu, ali za koje u prosveti mesta nema, jer je ta mesta zauzeo neko ko većinu vremena provodi u tužbalicama kako je nemotivisan.
Zdravo sumnjam da će ti ljudi biti motivisani i kada bi se uvele klase (nisam siguran šta to znači, ali valjda ću videti) i imam razloga da verujem da će i tada sistem (ili škola ili ko već) da bude kriv za njihov loš rad, ali sam siguran da će za one ljude, koji rade dobro, sistem nagrađivanja biti podsticajan. Nekada, čak i visina te nagrade ne mora da bude odlučujuća (mada živimo u takvom vremenu gde je svaki dinar bitan), već samo priznanje. Rečju, čoveku koji dobro radi treba staviti do znanja da svi vidimo da je to tako.
Problem koji su kolege iznele i koji jeste argument, svakako je taj da nemamo svi iste startne pozicije. Priroda predmeta i poslova u školi toliko je različita da je teško napraviti uravnilovku. Nastavnici srpskog jezika, recimo, angažovani su za svaku svetkovinu u školi i to najmanje dva puta godišnje – za Dan škole i za proslavu Svetog Save. Uz to, imaju i dodatnu, dopunsku i pripremnu i njihov rad je izložen kao na tacni kompletnom Nastavničkom veću, kada se sagledavaju rezultati završnog testa. Vredniji imaju i poetske večeri, recitatore i novinarsku sekciju. Teško je naći struku koja ima toliko posla u školi. Sa druge strane, ni sve struke u svakoj školi ne rade isto. Nastavnici stranih jezika u nekim školama aktivno učestvuju u organizaciji priredbi, a u drugima ne, na primer. Pojedini učestvuju na konkursima, smotrama i projektima, jer škola neguje i podržava svaku vannastavnu aktivnost, dok drugi, čim završe časove, već su na školskom ulazu (odnosno izlazu). I napokon, nemaju ni svi nastavnici u istoj školi i ista odeljenja. U nekima manjka disciplina, u drugima znanje, a postoje i takva gde je rad sa đacima pesma. I to ne samo na času muzičke kulture. 
Autor: Dejan Bošković
 
Izvor: skolskiportal.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama