Срећа па није мушко, да се не мучи овако као ја

Трудноћа и порођај често могу да буду тежи за мушкарца, него за жену. Објаснићу ову теорију у неколико сажетих тачака.

Kренимо хронолошки…
… од зачећа. Сви знамо како деца настају. Знате, оно кад чико воли тету, па чико и тета легну једно по другом, то траје минут-два, чико преврне очима, преврне и она (из скроз других разлога), и кроз неколико тренутака (ако се поклопи температура, угао, положај звијезда и влажност, ваздуха дабоме) у тети почиње нови живот.
Са новим животом, у њеном тијелу се рађају и многе друге ствари, од јутарњух мучнина, несанице, жеље за преждеравањем, чудних промјена расположења, отицања.
Јадно мушко.
Зато што тебе боле груди, он се не може играти са њима. Ти мораш свако мало у тоалет, па он не може играти фацебоок покер 3 сата на WC шољи. Стварно си необазрива.
Kако у стомаку расте беба, расте и бебин апетит. Логичан слијед – расте апетит и ономе ко бебу носи. Знате ли како је тужан призор мужа који је у 11 навече дошао у маркет да теби купи банане и воћни јогурт?! Бестиднице једна себична, само се излежаваш и пушташ стомак, док он свако мало-мало мора трчкати и испуњавати твоје прохтјеве.
Ти се можда осјећаш лоше зато што се твоје тијело мијења, зато што се шириш, АЛИ он мора гледати како му се вољена, деликатна и до јуче ситна женица претвара у Ташка Начића! Kоме је ту теже? Њему, сасвим је јасно.
Порођај
Ок, дошли су и дани када сваког тренутка очекујете да она пукне и да мали монструм изађе. Знајући колико му је тешко, ти си му, јадничку, припремила торбу са пиџамама, пешкирима, кремама, четкицом за зубе и осталим стварима које су пост-порођајна потреба. Спремила си је ти, зато што он не може, поред посла и Лиге шампиона, мислити још на те ствари.
Дошао је ДАН Д. Седмицу дана прије термина, добила си трудове какве досад ниси имала, осјећаш да је вријеме да постанеш мајка. Позиваш њега да дође по тебе, смирено. Упозораваш њега да не шири панику.
Звизнуо је ракију број 1. Долетио са посла по тебе, ушао у кућу и у паници почео да галами СВЕ ЋЕ БИТИ У РЕДУ, НИШТА СЕ НЕ БОЈ! Почео је да плаче. Ти си се истуширала, поново са највећом смиреношћу, уредила колико можеш, обукла најљепши комад ођеће у који можеш да станеш, мало освјежила и пошла као госпођа.
У његовој глави се управо одвија хаос који је раван атмосфери из средишта шутке на концерту Продиџија. Сишли сте до аута.
Напоменула си га за торбу за болницу, коју је заборавио. Вратио се по торбу и успут попио ракију број 2 и спаковао флашу у џеп од јакне. Одржаваш равномјеран ритам дисања, док покушаваш да га не убијеш.
Галами на возаче, свира, претиче, пролази кроз жуто, а богами и црвено, јер је гледао филмове и никако му се не свиђа идеја порођаја у аутомобилу, на задњем сједишту.
Долазите до болнице. Једва проналази паркинг, излази из аута и галами СВИ СЕ СМИРИТЕ, СВЕ ЋЕ БИТИ У РЕДУ, ЖЕНА МИ СЕ ПОРАЂА! Почиње да плаче. Вади ракију, нуди медицинско особље, сви га одбијају. Приноси ти ракију, “лизни мало, да се охрабриш”, суздржаваш се да га не угризеш. Пије сам ракију број 3.
Мало се примирио. Трудови се појачавају. Гужва је у собама, па ти лежиш или сједиш на столу на ходнику, он разговара са тобом, ракија му се већ помало осјећа у дикцији.
Уводе те у салу, он улази за тобом и љекарском свитом. Доктор каже да ће све ускоро бити завршено. Боле те кости за које ниси ни знала да постоје. Он узима телефон у покушају да те услика. Покушаваш да га погодиш нечим од медицинске опреме: скалпелом, сталком за рефлектор, доктором. Ако ти је први порођај, арлаучеш на њега “НЕМОЈ ДА МИ ВИШЕ ИKАД ПРИЂЕШ, ИМА ДА ТИ ОДСЕЧЕМ ТО МАЛО МУKЕ ДОЛЕ!”
Беба почиње да излази. Теби се читаво тијело раздваја на просте чиниоце, јебеш сударање атома у ЦЕРН-у. Издржаваш стоички, галамиш, сећајући се свега из школе за труднице. Он прилази да погледа главу и – пада у несвијест.
Двије сестре/бабице, по већ уходаном протоколу, приносе столицу и мало воде за млакоњу. Ти и остали доктори се смијете. Он се придиже, отпија ракије број 4 и 5, уз коментар “дајте људи, нема теорије да ТО изађе ТУДА!”
Траје то. Он узима ракију по ракију, као лијек, на сваких 5 минута. Престајемо са бројањем.
Беба је стигла на свијет. Унапријед сте јој дали име. 3,5 кг и 51 цм чисте среће. Проживљаваш катарзу, заборављаш бол и шавове. Ви сте родитељи!. Ти си мајка! Он плаче, ти плачеш, нека мање искусна сестра плаче. Пребацују те у собу.
У ходнику су већ његови другови, донијели флашу коњака коју сте чували за такву прилику. Они су већ складно пијани, јер им је он послао слику тебе из рађаоне. Фешта на болничким ходницима је почела. Љубе се, парају му мајицу, певају, пију.
Ти си сама. Они болови што си их заборавила се враћају. Сабираш мисли, једва чекаш да узмеш у наручје ту нову особу коју не знаш, а већ ти значи све на свијету. Сестра доноси бебу. Привијаш по први пут уз себе своје ново омиљено биће на планети. Твој драги, припијени новопечени отац ти доноси торбу. Отвараш торбу у којој је пешкир, али онај његов знојави, одмах поред патика за рекреацију.
Идиот је заменио торбе.
 
Извор: Лоламагазин