Komentar jedne čitateljke na tekst na temu uvođenja đačkih uniformi.
„Imam utisak da novi ministar, kako bi to naši političari popularno rekli, namerno spinuje, za razliku od starog koji je i imao neku viziju ali je bio kompletno izgubljen u prostoru i vremenu.
Elem, novi ministar teško da može posmatrati sistem državnih škola sa aspekta rada „Ruđer Bošković“, što on uporno čini. Za razliku od obrazovnog sistema“Ruđer Bošković“, državne škole nisu tržišno orijentisane i ne prodaju nego gratis pružaju usluge, što je prva bitna i suštinska razlika. Otuda i sledi da prodavac mora da ispituje tržište i zadovoljstvo svog kupca, dok pružalac besplatnih usluga funkcioniše po principu – uzmi il’ ostavi. On dakle nema gotovo nikakav interes da ispituje puls tržišta. Možda i ima donekle, u situaciji kada postoji smanjen broj učenika i kada su pod znakom pitanja pojedina radna mesta. I gle, čudesnog prostora za manipulaciju prosvetnim radnicima.
Srpska prosveta ima mnogo kritičnija i važnija mesta nego što su to školske uniforme učenika. Na prvom mestu gabaritne programe koji vrve od informacija potpuno neprimenjivih i beskorisnih u futuru. Neusklađeno gradivo iz različitih predmeta po starosnim grupama, razredima, pa se bazična znanja stiču u finalu školovanja a kompleksniji pojmovi obrađuju u mlađim uzrastima bez suštinskog razumevanja. Nadalje, veliki problem predstavljaju implementacija standarda i individualizacija nastave koji su u potpunosti kontradiktorni međusobno i nemoguće ih je istovremeno primenjivati u praksi. Dodatno opterećenje predstavlja nemogućnost učenika da shvate kriterijume koje podrazumeva individualizacija pa stoga takav način rada doživljavaju kao veliku nepravdu.
Posebno je interesantan i sistem stručnog usavršavanja u kome su akreditovani seminari koji pružaju informacije stare 20-30 godina, koje su u modernom svetu odavno napuštene kao validna znanja pri čemu je dobar deo pobila i veronauka. Većina tih seminara je na nivou amaterizma i izvođači nisu sposobni da odgovore na konkretna pitanja i ponude rešenje za situacije koje obrazlažu s “naučnog” aspekta. Ko uopšte tim ljudima daje akreditaciju i na osnovu kog kriterijuma? A zašto potom direktori vrše nasilje i teraju zaposlene listom da pohađaju seminare koji su oni lično izabrali a što nije odluka nikakvog stručnog veća ili drugog organa škole? Koja je svrha postojanja timova u školama kada se njihova funkcija u konačnom obliku svodi na pisanje izveštaja, opet pod prisilom direktora? Zašto se u školama ne priznaju viši formalni nivoi obrazovanja od onih koje je propisao poslodavac kao obavezan nivo za zapošljavanje? Da li to znači da čovek koji je opremljen dodatnim alatima za rad može da pruži manje ako radi u osnovnoj ili srednjoj školi? S druge strane imamo situaciju da decu za Olimpijade i međunarodna takmičenja pripremaju univerzitetski profesori. Možda besplatno? Zašto se na fakultetima vrše pripreme (i to ne besplatne) za gradivo iz koga je znanje moralo biti stečeno u toku douniverzitetskog obrazovanja kada to predstavlja sukob interesa i direktno obesmišljava rad škola?
Ima tu još mnogo stavki i pitanja u odnosu na koje su školske uniforme i zadovoljstvo roditelja toliko minorni i realno u praksi ne mogu promeniti ništa. Čini mi se da se stvara trenutni izduvni ventil gnevnoj masi koja nije u stanju, uglavnom ne svojom krivicom, da pruži svojoj deci sve ono što je neophodno za srećno i zdravo odrastanje.”