Ne gledam televiziju. Ne čitam novine. Društvene mreže izbegavam. Fokus mog radara određuje moja svakodnevica, prijatelji i profesija, koji me neiscrpno inspirišu i usmeravaju na određene teme.
Pripremajući tekst za poslovne partnere povodom 1. juna, Međunarodnog dana deteta, tako sam se po ko zna koji put našla usred frustrirajuće teme obrazovanja u Srbiji. Tim više frustrirajuće što je situacija s pandemijom kovid-19, prema mom mišljenju, na površinu izbacila sve mane obrazovnog sistema Srbije.
Nemoguće ih je sve pomenuti. Zato iz ličnog iskustva beležim samo jednu – odsustvo humanog aspekta obrazovno-vaspitnih (!?) institucija u Srbiji.
Srpski obrazovni sistem ne vidi našu decu
Ne vidi. Tretira ih kao brojku u rasporedu kojoj isporučuje određeni sadržaj. I to u svakoj školi drugi.
Onlajn ili takozvana kombinovana škola koja užasno podseća na par-nepar registarski sistem krajem 80-ih tu situaciju dovela je do krajnosti. Od dece se očekuje da uče sami, bez vođstva, da nauče napamet, urade ono što im je poslato jednim od XY kanala komunikacije… I to je to. Da li razumeš ono što čitaš? Šta o tome misliš? Da li je učenje za tebe postalo mučenje? Potpuno je nebitno. Ogoljeno se čak pokazuje da se od roditelja očekuje da budu nastavnici svojoj deci. Ili da plate privatne časove. Ocene na kraju godine pokazale su da se nepoštovanje tih “očekivanja” plaća – ne samo moja nego i deca mojih prijatelja koja su dosad imala pristojne ocene, sada su u bunaru. Ja sam tu situaciju rešila tako što sam mom, dosad odličnom dvojcu, zadala zadatak da ne ponavljaju.
VERUJEM – NE VERUJEM
Prijatelji i posao u fokus mog rada vraćaju i pitanje možemo li mi bilo šta od onoga što naš radar beleži promeniti. Verovali ili ne – DA. I mislim da menjamo. Sporo, za našeg života porazno malo, ali ipak važno. Možda jesam idealista, ali zaista verujem da i najmanja promena znači. Pomenuta Agenda 2030, na primer. Mnogi bi rekli da je u pitanju samo jedna od proklamovanih politika koja ništa neće promeniti. Ja ne mislim tako. Jer, ako podstaknuti spiskom od 17 ciljeva održivog razvoja usvojenih 2015. pričamo o tome da samo devet odsto dece iz najsiromašnijih porodica pohađa predškolsku nastavu ili ukazujemo na to da od posledica zagađenosti vazduha život izgubi oko 10.000 građana Srbije, a da, pored industrije i saobraćaja, zagađenju najviše doprinosi grejanje na fosilna goriva, zar to nije bolje nego da o tome ćutimo? Čak i ako sutra, za mesec ili deceniju ne uspemo mnogo da promenimo, ta tema je na stolu.
Da li će boljitak u tom ili drugom smislu doneti projekti nevladinih ili međunarodnih organizacija u saradnji s ljudima poput Saše Vasilića, zamenika predsednika Opštine Priboj, koji je nedvosmisleno zaslužan za to što će nekada nerazvijena Opština Priboj, pored Opštine Mali Zvornik, postati prva opština u Srbiji koja će upotrebu fosilnih goriva u sistemu daljinskog i grejanja javnih zgrada zameniti biomasom? Ili nastavnik istorije u školi moje dece čija se predavanja sastoje od pitanja upućenih deci, te zato istoriju (i njega ) obožavaju?
Meni je svejedno. Samo da bude bolje. Našoj deci i deci naše dece. Ako ne nama.
Autor: Svetlana Preradović, dugogodišnja novinarka i urednica u vodećim srpskim medijima.
Izvor: Novi magazin