Посвећено свим наставницима који никада неће бити заборављени

4 фебруара, 2021

О наставнику математике
Гаја је био најстрожи, најпедантнији и најискренији наставник ког сам имала. У основној школи у Младеновцу, предавао нам је математику.

У његову учионицу се није улазило пре њега. Стајали смо увек у реду, уза зид – не тамо негде по ходнику – и чекали његов долазак. На час је увек стизао мало пре звона, тачније, на време. На његовим часовима се седело у прецизно намештеним клупама, једнако удаљеним једне од других, увек на истом месту, без развлачења столица и непотребне галаме. На столовима није било ранчева и јакни, већ углавном свеска и перница.

Та учиниоца је била као посебан простор унутар школског простора. Као и да нисмо били у школи – били смо код Гаје на часу.

Ако бих учионицу описала једном речју, била би то реч “уредна”. Под је увек био чист, канта за смеће испражњена, столови без жврљотина, наставник одмерен, а табле блиставе. За разлику од свих наставника, тада, и касније, Гаја је једини имао две табле. На њима је сам исцртао квадратиће, водоотпорним маркерима у боји и великим дрвеним лењиром. Била је то зелена свеска на зиду у коју је увек писао редно са лева на десно и кредама различитих боја обележавао формуле, решења, пресеке и све што би се могло сматрати битним. Наше свеске биле су одраз његове табле, и његове учионице – и када испуњене покушајима и погрешкама – увек уредне.

Додатне задатке за домаћи сам нам је штампао, а већина би их по двапут радила у мале укоричене свеске у квадратиће, какве је захтевао да користимо. Сећам се да сам у једном разреду испунила 8 таквих свезака, увек од корице до корице, без цепања и прескакања. Не знам да ли је било до наставника, или до дечијег духа, али имали смо и мала такмичења ко ће више свезака попунити вежбајући математику хахаха. Сви се и данас питамо како нас је на то преварио. За Гају је просто увек било лако урадити више него за друге. Кући сам несвесно, прво радила домаћи из математике, па све остало.

Кад бих га се касније сећала, тог најстрожег наставника у школи, увек бих га се сећала са осмехом. У учионицу је улазио бацајући дневник на сто са метра удаљености, и увек са неким духовитим зезањем екипе у првим клупама – строг, али фер. Можда се варам, али мислим да су га волели и ђаци који су имали двојке, или га барем поштовали.

На његове допунске наставе долазили су и они са четворкама и петицама, јер није држао додатне наставе. И колико год рано ми стизали, он је био ту раније. Долазио би око пола 7 у првој смени, сређивао учионицу и исписивао задатке на табли. Кад год бисмо наишли ка школи, само његов ауто би стајао на паркингу, чекајући ђаке.

Данас ми је тешко да му се сетим лика. Знам да је носио наочаре за вид, често спуштене око врата. Сећам се и страхопоштовања, јер био је наставник ког се плашиш, али си и срећан што га видиш. Мислим да је страх био ту само јер никада нисам желела да га разочарам.

Не знам да ли сам у целом животу имала шачицу таквих наставника.

Једно од Гајиних правила је било ПАМЕТАН ПИШЕ, БУДАЛА ПАМТИ. Увек и свуда, шта год радили, све математичке радње смо изводили “са стране” како нешто не бисмо загубили. Пре неки дан, ухватила сам себе како то радим ахахах, можда јер ме је због тога једном избацио са часа.

Као неко ко је таблицу множења учио и више него што је задато, а у нижим разредима ишла на такмичења из математике, љутила сам се што свако 11 пута 7 морам да рачунам “са стране”.

Док је једном објашњавао задатак на табли и дошао до 6 пута 12, па кренуо да пише са стране, 6 пута 2 је 12, 2 пишем, 1 записујем ситно… знате како иде, ја сам ваљда и несвесно, одмах, и у полу шапату рекла “72, наравно” јер 6 пута 12. Али то је била Гајина учионица – у тој апсолутној тишини предавања, и шапат је био превише гласан. Зауставио се, окренуо ка мени и рекао “изађи напоље. Хајде, изађи напоље и нека ти то буде опомена.” Устала сам, у потпуној неверици да ме је избацио са часа, ем он, ем мене (то ми се ретко дешавало), ем због такве “глупости” како ћу се после жалити другарима. Испратио ме је до клупе у ходнику, тик уз врата учионице, и врата оставио широм отворена. Наставио је да предаје, довољно гласно, да сам и у ходнику могла да пратим час, али и научим лекцију.

Сада када сам се сетила тога, мислим да је правило “паметан пише, будала памти” важило за много више од рачуњања.

Лако ми је да причам приче о Гаји – имам их толико из те једне учионице, мада сам га познавала и ван ње. Кад је долазио код нас да држи часове мом брату, пио је домаћи сок од вишње, али само једну чашу, због шећера или чира. Понекад бих га срела у продавници у комшилуку (живели смо у истом крају), у папучама, без дневника и не бих знала како да се понашам. Како то – наставник, без учионице… зато га се најрадије и сећам у та четири зида.

Као на пример када бисмо завршили писмени задатак, вежбанку би затворили и ставили на ћошак стола, показавши да је рад готов. Више је не отвараш, али ни не излазиш из учионице – Гаја није дозвољавао да за време његовог часа галамимо по ходницима. Ја бих се окренула, и из ранца окаченог о столицу, узела да читам књигу до краја часа. Некада би прошетао учионицом и успутно прегледао задатке уз речи “добро је” или ме вежбанком као ударио по глави. То је значило да сам направила неку глупу грешку, обично нешто око преношења минуса.

Када су часови били у потпуности посвећени вежбању, улазили бисмо у учионицу у којој су обе табле већ биле исписане задацима, па под а), б), ц), све до о), па и даље. И ту смо имали мини борбе, као око броја попуњених свезака – ко ће пре преписати са табле, ко ће први све урадити. Повремено би кренуо редом да прозива и проверава задатке, често од последње, четврте клупе у реду до врата – од мене. Устала бих, са свеском у руци и самоуверено (била сам од оних који (мисле да) све знају) отишла до његовог стола. Прегледао би задатке и одсечно штиклирао тачна решења и повремене зезнуте делове на којима сам се снашла. Код једног задатка би стао и великим црвеним словима написао А.К. затворио свеску и вратио ми у руку са речима “пошаљи колегиницу”. Вратила бих се на место и послала колегиницу, другарицу из клупе која ми је прошле године била кума на венчању, а онда се посветила својој свесци. Гаја ми никада није исправљао грешке, већ ме поздрављао са А.К. У преводу, Ана Коза хахахахаха односно, нешто сам зезнула. Данас би за такве називе ученик послао наставника код директора – уврнути свете – али ја никада, нити ико од нас, није помислио ништа осим да наш наставник стварно жели да нешто научимо и понесемо са собом кад не будемо више са њим. Кад он више не буде са нама.

Када је отишао у пензију, његову учионицу почели су да користе други људи. Сећам се првог часа ту, кад њега није било. Нисам ни знала да та учионица постоји ван његовог присуства – осећала сам се као да је долазила и одлазила са њим.

Наставница је ушла и прво спустила ташну на сто, онда сто мало повукла напред назад. Тог првог часа, сви су и даље седели на својим, Гајиним местима, као да је и даље био ту. Илузија се разбила када је жена чијег се ни имена не сећам, пришла табли и почела писати бројеве ван исцртаних квадратића – као да је било тешко сместити ствари на њихово право место. Очи су ми засузиле када је узела прљав, мокар сунђер и замахнула попреко таблом, мрљајући креду и прашину преко тамно зелене плоче, без поштовања.

Мислим да се у учионици чуо уздах шока.

Код Гаје су се сунђери добро испирали и цедили, брисало се у правој линији од врха до дна табле, а након мокрог сунђера, постојао је сунђер за сушење, како зелена боја и линије не би бледели због вишка воде и остатка креде.

Тада сам знала да никада више нећемо имати учитеља као што је био он.

Током студија, док смо живели у Београду, дошла сам до Младеновца због папира за стипендију. У општини сам била са другарицом и кумом из клупе, и среле смо Марију која је некада седела у реду до прозора. Рекла нам је да је Гаја преминуо пре две недеље, да је и она касно чула. Није знала ни ко је од наших отишао на сахрану.

На путу кући, плакала сам; што му се нисам понекад јавила, што га нисам обишла, што га у последњим годинама нисам случајно срела у продавници, а највише што га нисам испратила када је отишао. Желела сам да верујем да је на сахрани било његових ђака. Јер сигурна сам да је многима оставио лекције за остатак живота.

Након толико година, сетила сам се његових речи “паметан пише, будала памти”. А пребирајући успомене за овај текст, сетила сам и можда најважније лекције коју ми је оставио. Да сам упркос годинама, едукацијама, искуству, и даље, понекада, коза.

*Посвећено свим наставницима који никада неће бити заборављени

Извор: anamarkov.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Посвећено свим наставницима који никада неће бити заборављени

  1. Mira каже:

    Zaplakala sam. Ovo je divan tekst, jos lepse iskustvo. Blago Vama za takvog nastavnika.

  2. Biljana каже:

    Da nas Gaja,kad je otisao iz Velike Krsne plakala sam kao kisa ,znao je koliko volim medicinu ali je nisam upisala pogodite zasto,nisam dobro uradila prijemni iz matematike ,guska ,kako bi on rekao ,njegova Belka nije zavrsila medicinu I nije uspela njegov cir da izleci .

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама