Дете учимо својим примером, али и заједничким радом. Љубав према писаној речи, код деце ћемо изградити тако што ћемо им у периоду док не савладају слова, читати приче, разговарати о њима. Значи, заједнички ћемо радити на развијању љубави према читању, на развоју когнитивних способности детета, његове маште и интересовања.
Поставља се питање, шта ако дете нешто може да уради, а неће? Више разлога могу да проузрокују такво понашање.
Један је да дете не поседује самопоуздање па сматра да су му постављени захтеви превелики. Уколико дете није заинтересовано за рад, недостаје му мотивација, не разуме постављен задатак, или му је друга активност привлачнија, оно ће се тешко определити да ради оно што очекујемо од њега. Осим ових, могу и многи други фактори да утичу на то да дете не ради оно што може. На рад детета могу да утичу превелике амбиције родитеља или других одраслих особа, наметање задатака у тренуцима када је дете уморно или се бави нечим другим, затим, уколико се намеће помоћ одраслих и њихови ставови, мишљења, критике. То је педантно – надзорни стил о коме говори Мухатајева, а који се негативно одражава на развој детета. Такође, на постављени проблем могу да утичу и недостатак пажње, неизграђене радне навике, размаженост, разни психофизички фактори као и свима добро познат инат код деце. Проблем могу бити и неки други фактори као што је, на пример и начин опхођења са дететом.
Веома је пожељан и благ, топао и пријатељски тон чак и у ситуацијама када се ствара незадовољство код одрасле особе због дететовог неиспуњавања очекиваног. Да би се дете покренуло у раду, потребно је, понекад, као што је и описано, приступити заједничком раду. Заједнички рад не подразумева хијерархијски однос већ партнерски, сараднички и равноправни. Оно што представља велики проблем у остваривању таквих односа је то што су полазне тачке различите, мотиви, предзнања, а и сам начин размишљања одрасле особе и детета су различити. То је васпитни модел породица које уважавају децу.
Занимљив је начин на који су проблем облачења решили родитељи једног дечака. Дете није знало шта све треба да обуче и којим редом. Родитељи су му нацртали стрип, цртеж на коме су приказане све радње које треба да обави да би изашло на улицу прикладно обучено. Дете које није знало слова, лако се снашло гледајући слике. Ускоро му списак није био потребан, облачио се самостално.
Претеране амбиције родитеља могу да буду ограничавајући фактор у развитку способности детета за самостални рад и остварење могућег. Чести су случајеви где родитељи уче са децом, али на начин где сами уче и труде се да подуче дете. Очекивања иду у смеру да родитељи уче уместо детета. Раде домаће задатке, кроз њих мере своје дете са другима, а у ствари развијају код деце несамосталност и неспособност да виде себе. Дете бива вредновано кроз родитељски домаћи, а не свој. Такође, то што дете не жели да уради нешто што може, настаје тако што родитељи истрчавају са својим жељама испред дететових. Kупују се играчке које желе одрасли, а не деца. Деца похађају активности које су у складу са родитељским жељама. Такође, приликом уписа у основну школу, родитељи су ти који одређују која ће се школа изабрати уместо да са дететом обиђу више школа, па да дете само изабере. Заборавља се да ће се играчкама играти деца, а не одрасли, да ће дете похађати неку активност, а не онај који ју је изабрао и да ће дете ићи осам година у неку школу, а не његови родитељи. О лошим васпитним последицама таквог приступа говоре М. Kошичек (1990) и В. А. Петровски (1994). Веома је битан тај почетни однос, важно је да он буде позитиван да би активност била успешнија.
У недостатку других начина, одрасли често приступају систему награђивања детета. За обављену радњу награђују дете поклонима, новцем, излетима. Тиме развијају трговачки дух код деце уместо онога што су желели да постигну. Потребно је упознати се са психолошким механизмима који покрећу дете, а не односити се према детету као према запосленом. Kод људи можемо променити много тога, али ћемо им тешко променити страст. Човек се страсно, пасионирано и успешно бави активностима које је изабрао сам, за које поседује унутрашњу мотивацију и ентузијазам. Треба бити изузетно пажљив са спољним подстрекавањем и стимулацијом деце. Kод деце се може изгубити и свесност о жељеном, да спласне енергија њихових жеља, тако да више сама не знају да ли је нешто њихов унутрашњи порив или је то пука жеља родителја. Треба бити свестан, као што су говорили многи познати педагози и психолози, што је и парафраза ставова Марије Монтесори (2006), да се способности деце и њихова личност развијају током оне активности којом се баве у складу са сопственим желјама, потребама и интересовањима. Лав Николајевич Толстој је рекао да: „Што с мањим приморавањем деца уче, тим је метод бољи; што веће приморавање, тим је гори метод.“
Да бисмо успели у овом раду, потребно је установити интересовања детета, утврдити шта је то што га највише привлачи, који рад му представлја интелектуално задоволјство и чему ће приступити са ентузијазмом. Током тог и таквог рада детета, могуће је остварити и друге задатке, допунити му знања, искуства и умења. Уколико се иде у правцу заинтересованости, могућа су скретања ка ономе што представлја додатно васпитање, интелектуално, радно, морално, естетско или физичко и здравствено. Стари педагози су васпитање детета посматрали као неговање билјке. Лако је калемити воћку која сама расте ка сунцу. Потребно је развијати самосталност детета, одговорност и осећај за дужности, постепено градити то код детета.
Многи родителји раде уместо детета чак и онда када је оно спремно и способно да то ради само. Брину се о домаћим задацима, буђењу за школу, адекватном облачењу, о свему о чему и треба да се брину, али у периоду док дете није способно само. То су презаштићена деца која постају несамостална. Незаинтересована и неодговорна јер о њиховим задацима брину други. Потребно је постепено скидати ту бригу са родитеља и преносити је на децу. Лична одговорност подразумева да се неко сам брине о себи. Тај посао преношења одговорности мора бити поступан и у складу са способностима и зрелошћу детета.
Извесна негативна искуства детета могу бити и подстрек за нарастање осећаја одговорности и самосталности. Дете које не пробуде родитељи на време, закасниће у школу, доживеће непријатност, али ће убудуће пазити и постајати савесније. Уопште, деца и током игре уче по систему покушаја и погрешака. Од онога „заједно“ постепено треба прећи на радњу коју ће дете обавити или обавлјати само. Логично, живот у породици подразумева много толеранције и усклађивања, тако да ће увек бити послова који ће се обављати заједно.
АУТОР: др Горан Вилотијевић
Извор:http://www.skolarci.com