Prošle nedelje se na V5, lokalnoj valjevskoj televiziji, dogodilo nešto što bi u svakoj uređenoj medijskoj sredini automatski pokrenulo istragu, u najmanju ruku. Voditeljka Andrea Veskov je u programu, ocenu po ocenu, čitala i podsmešljivo komentarisala školski uspeh Vuka Vasiljevića – donedavnog učenika Valjevske gimnazije, bivšeg predsednika Učeničkog parlamenta te škole i jednog od mladih ljudi koji su u Valjevu govorili na studentskim i građanskim protestima. Umesto sportskog rezultata ili konkursa, publika je dobila uvid u njegovu đačku knjižicu: koja ocena iz kog predmeta, sa komentarima tipa – odlikaš, ali samo iz fizičkog petica, iz muzičkog trojka, iz likovnog dvojka.
Pre svih pitanja o novinarskoj etici, zaštiti podataka, pa u krajnjoj liniji i ličnom osećaju koji bi trebalo da nam kaže – hej, stani, ovo što radiš nije u redu, postavlja se jedno važnije. Odakle novinarki spisak ocena jednog đaka?
Ovo je pitanje koje bi trebalo da bude u središtu svake dalje priče, a koje za sada ostaje bez odgovora. Ocene učenika u Srbiji danas žive na dva mesta: u elektronskom dnevniku (eDnevnik), kome pristup imaju škola, roditelj/staratelj i predmetni nastavnik – i to samo za svoj predmet – i u fizičkoj đačkoj knjižici, koju učenik nosi kod sebe. Ni jedan ni drugi kanal nije, po prirodi stvari, dostupan novinaru lokalne televizije.
To znači da postoje, u suštini, tri moguća scenarija: da je knjižica ili ekran telefona sa eDnevnikom fotografisan/dat bez znanja i pristanka učenika; da je neko iz same škole ili iz sistema (nastavnik, uprava, tehnička podrška, pa i neko iz Ministarstva prosvete, budući da ministarstvo administrira platformu) prosledio podatke; ili da je reč o direktnoj krađi/zloupotrebi pristupa.
Nijedan od ta tri scenarija nije bezazlen – u prva dva postoji jasna povreda dužnosti čuvanja podataka od strane onoga ko ih je prosledio, u trećem je reč o krivičnom delu. Profesorka matematike u Valjevskoj gimnaziji, Svetlana Dašković Milovanović, javno je rekla da to naprosto ne bi smelo da se desi – po njenim rečima, nastavnik u eDnevniku vidi ocene samo iz sopstvenog predmeta, pa ni razredne starešine, formalno, nemaju uvid u kompletnu sliku uspeha učenika kojim rukovode, van zvaničnih sednica i dokumentacije. Njenim rečima, apsolutno je nedopustivo da se ocene jednog učenika iznesu tako u javnost.
Zašto je ovo problem – i pravni i etički
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (Sl. glasnik RS, 87/2018) tretira školski uspeh kao podatak o ličnosti koji se sme obrađivati isključivo u svrhu za koju je prikupljen – organizaciju nastave i praćenje napredovanja učenika. Njegovo iznošenje u medijski program nema pravni osnov ni po jednom članu ovog zakona. Za takav prekršaj zakon predviđa novčane kazne – u praksi se, zavisno od toga da li odgovara pravno ili fizičko lice, kreću od nekoliko desetina hiljada do dva miliona dinara za pravno lice, odnosno do 150.000 dinara za odgovorno lice unutar njega.
Ozbiljniji je Krivični zakonik, član 146 – Neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka. On predviđa novčanu kaznu ili zatvor do godinu dana za svakoga ko tuđe lične podatke neovlašćeno pribavi, saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni. Ako to delo izvrši službeno lice u vršenju službe – dakle neko iz škole ili iz obrazovnog sistema, sa pristupom eDnevniku po službenoj dužnosti – kazna ide do tri godine zatvora, a gonjenje se tada pokreće po službenoj dužnosti, ne po privatnoj tužbi. Drugim rečima: ako se pokaže da je podatke prosledio neko ko im je pristupio kao deo svog posla, ne govorimo više samo o prekršaju nego o krivičnom delu koje tužilaštvo mora samo da goni.
Tu je i Kodeks novinara Srbije, koji novinare obavezuje na „poštenim sredstvima“ prikupljanja podataka i na posebnu pažnju prema privatnosti – uključujući i to da niko ne sme biti izložen riziku zbog objavljivanja podataka koji ga identifikuju, van konteksta koji opravdava javni interes. Teško je zamisliti kako bi ocena iz likovnog vaspitanja mogla da prođe test javnog interesa.
A šta bi bilo da je razredni starešina na roditeljskom sastanku ovako čitao ocene?
Da je razredni starešina na roditeljskom sastanku od dvadesetak ljudi pročitao ocene jednog učenika naglas, uz podsmeh – ta osoba bi, po važećem Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti i internim pravilima škola, rizikovala prekršajnu prijavu, novčanu kaznu i disciplinski postupak u samoj ustanovi – od opomene do udaljenja sa posla, u zavisnosti od težine i ponavljanja. Škole su danas toliko pažljive po ovom pitanju da – kako sama profesorka Dašković Milovanović svedoči – ni nastavnici pojedinačnih predmeta nemaju uvid u kompletan uspeh učenika, baš da bi se sprečile ovakve situacije.
Sistem je, u praksi, mnogo stroži prema nastavniku koji bi pred dvadeset roditelja otkrio tuđe podatke, nego što se pokazao prema komercijalnoj televiziji koja pred hiljadama gledalaca, dok otkriva te iste podatke. To je suština problema – ne to da ne postoje pravila, nego da se ona selektivno primenjuju, i to u korist medija sa najmanje profesionalnih skrupula.
Ko bi trebalo da odgovara, i za šta
Kad se sve slegne, odgovornost bi trebalo da postoji na više nivoa istovremeno, ne kao „ili-ili“:
Onaj ko je podatke ”izvukao” – bilo da je reč o zaposlenom u školi, u sistemu eDnevnika ili nekome trećem – snosi ličnu, moguće krivičnu odgovornost po članu 146 Krivičnog zakonika, uz mogućnost da izgubi posao ako je javni službenik.
Medijska kuća (V5) kao pravno lice, i voditeljka kao fizičko lice koje je obradu (čitanje, objavljivanje) izvršila bez pravnog osnova, odgovaraju po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti – prekršajno, pred Poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji jedini u Srbiji ima ovlašćenje da pokreće ovakve postupke.
REM (Regulatorno telo za elektronske medije), kao regulator elektronskih medija, ima ovlašćenje da izrekne opomenu, upozorenje ili, u težim i ponovljenim slučajevima, privremeno ili trajno oduzme dozvolu za emitovanje – ali njegova praksa poslednjih godina, kako primećuju i novinarska udruženja i organizacije za zaštitu dece, jeste da ne reaguje.
Savet za štampu može doneti odluku da je prekršen Kodeks novinara, ali ta odluka je isključivo moralne, ne pravne težine – mediji poput ovog redovno ih ignorišu jer ne priznaju nadležnost tog tela.
Sam Vasiljević, kao oštećeni, ima pravo na parnicu za naknadu materijalne i nematerijalne štete po članu 86 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i na krivičnu prijavu.
Realnost je da će se, sudeći po dosadašnjoj praksi ovog i sličnih medija, najverovatnije ništa od navedenog ne dogoditi brzo – ili uopšte. Ali to ne menja činjenicu da instrumenti postoje; pitanje je isključivo (ne)spremnosti institucija da ih primene.
Vasiljević nije slučajan izbor. Bio je predsednik Učeničkog parlamenta i jedan od mladih ljudi koji su govorili na protestima u Valjevu. To je činjenica koja pomera stvar iz domena „nepažnje“ u domen sistematskog zastrašivanja, gde je cilj da svako ko razmišlja da progovori zna da će, ako to učini, i njegova đačka knjižica završiti na televiziji.
Vredi zabeležiti i ono što se nije dogodilo: uprkos jasnoći slučaja, dosad nema javne reakcije nadležnih – ni Poverenika, ni REM-a, ni same škole. Direktoru Valjevske gimnazije uputili smo i zvanični mejl sa pitanjem kako je moglo da se dogodi da lični podaci jednog učenika završe u TV programu, kao i da li će škola reagovati. Ostali smo bez odgovora, za sad.