Вече је, петак, 19 часова. Мама, тата, син и ћерка седе у дневној соби. Свако од њих у рукама држи свој екран. Недеља је била напорна, а опуштање уз скрлововање је тако привлачно. Сцена нимало необична, али кад смо део ње, у неком тренутку се окренемо око себе и осетимо налет гриже савести. Да вас утешимо – тај налет је знак да сте ту, да сте свесни и да се нисте ”предали”. Јер све то није недостатак љубави. То је савремени живот, онакав какав нам се намеће као нормалан.
Зато је кампања „Буди ту кад смо заједно“ коју је лансирао А1 била и те како потребна, посебно зато што долази од технолошке компаније. Не зато што је ефектна – иако јесте – него зато што долази из неочекиваног угла. Компанија чији пословни модел почива управо на томе колико времена проводимо гледајући у екран, без задршке каже: угаси екран, буди ту. То је гест који заслужује пажњу, јер иде против сопственог краткорочног интереса у име нечег важнијег.
Па, ако смо се већ пробудили, хајде да тој поруци дамо и садржај – конкретне, мале ствари које породицу чине блискијом, не само физички присутном.
Али прво да видимо – зашто нам присутност тако тешко пада
Наравно да није ствар у томе да се не волимо довољно. Ствар је у архитектури савременог живота, која је дизајнирана тако да нам непрестано краде пажњу. Телефони су нам, како то једна недавна анализа сликовито описује, постали канцеларије и планери, али и тренуци опуштања у пренатрпаном дану.
Тај феномен има име: phubbing – игнорисање саговорника због телефона. Звучи безазлено, као ситна, свакодневна расејаност. Али истраживање објављено у часопису Frontiers in Psychology, пригодно насловљено”Мама, волиш ли свој телефон више од мене?“, показало је да родитељска окупираност екраном код деце и тинејџера може погоршати анксиозност и несигурност. Адолесценти у том истраживању описивали су како их је родитељска пажња усмерена на екран, баш у тренутку када су покушавали да се повежу, остављала са осећајем обезвређености и неважности.
Оно што овај феномен чини посебно подмуклим јесте његова суптилност. Психолози упозоравају да се, баш зато што је толико уобичајен, тај образац неприметно – из дана у дан, током ручка, у колима, док нам дете препричава свој дан – увлачи у породицу и нагриза блискост без ичије лоше намере.
Научници овај шири феномен зову и техноференција – прекиди у интеракцији родитељ-дете због употребе телефона. Kада су истраживачи разговарали са децом узраста од четири до петнаест година, открили су да око седам од десет њих примећује када их родитељ игнорише зарад телефона – и реагује љутњом, тугом или повлачењем.
А шта кад оставимо телефон?
У реду, одложили смо телефон. И одиграли Не љути се човече и каладонт. Али понекад, идеја понестане, а тад је најлакше поново посегнути за екраном. Иако заједничко гледање филма није најгори начин да проведете време, сигурно није ни најбољи. Научници кажу – то најмање гради блискост.
Ипак, наука је јасна: није довољно само да смо у истој просторији, већ да радимо нешто што нас истински повезује.
Ево неколико предлога за тренутке кад вам идеја понестане – како да БУДЕТЕ ТУ КАД СТЕ ЗАЈЕДНО:
Лов на боју. Изаберите једну боју – рецимо наранџасту – и изађите напоље, било у парк, било само до ћошка улице. Правило је једноставно: ко год први пронађе пет ствари те боје, побеђује. Лист, кеса чипса, аутомобил, мачка, знак – ништа се не рачуна унапред, све се открива у ходу. Следећи пут бирате другу боју, или мењате правило – лов на облике, на слова из нечијег имена, на мирисе.
Тајни задатак дана. Ујутру сваки члан породице на папирићу извуче име неког другог и осмисли тајни задатак који треба да уради за ту особу током дана – без да буде ухваћен. Може бити ситница: оставити цедуљу са комплиментом, спремити нечији омиљени чај, насмејати неког ко изгледа уморно. Увече, за вечером, свако покушава да погоди ко му је био тајни „анђео“ – и признаје шта је сам урадио.
Радио-драма уживо. Без слике, само глас. Породица смисли кратку причу – три минута, не више – и свако преузима један лик, са измишљеним гласом и звучним ефектима (лупање по лонцу за грмљавину, фијукање кроз усне за ветар). Снимите на телефон и после заједно преслушајте. Деца ово обично траже да се понови.
Интервју кроз генерације. Исто питање поставите детету, родитељу и баки или деки – рецимо „чега си се највише плашио/ла као дете“ или „кад си се у животу најбоље забавио“. Одговоре запишите или снимите. Разлике у одговорима често отворе приче које иначе нико не би испричао – а за пар година, имаћете право мало породично благо.
Вечера уназад. Једном месечно окрените редослед – крените од десерта, па главно јело, па предјело. Док једете, причајте о дану уназад: прво шта се десило пред спавање (у мислима), па уназад до јутра. Неозбиљно правило, али разбија рутину довољно да разговор крене другачијим током.
Рецепт без рецепта. Дете (или тинејџер) добија задатак да смисли ново јело или сендвич, користећи само састојке које има у фрижидеру. Остатак породице испробава и оцењује. Победник бира следећи породични излазак.
Мапа нашег краја. Нацртајте, руком, мапу улице или краја – али не праву, географски тачну, већ ону која бележи породичне успомене: „овде је Милошу пао сладолед 2019.“, „овде смо видели мале маце како сисају“, „овде је тата пао са бицикла“. Мапа расте из недеље у недељу и постаје нека врста породичног дневника.
Превод без речи. Неко извуче картицу са осећањем (узбуђење, досада, љутња, изненађење) и мора да га одглуми без иједне речи – покретом, изразом лица, плесом. Остали погађају. Одлично ради за млађу децу, а изненађујуће отвара и тинејџере, јер им не тражи да „причају о осећањима“ него да их одглуме.
Још практичних савета, идеја и алата који могу да помогну целој породици да боље разуме сопствене дигиталне навике, постави јасније границе у коришћењу телефона и пронађе више простора за разговор и квалитетно заједничко време можете пронаћи на едукативној платформи #BoljiOnline. Платформа доноси стручне текстове, корисне препоруке, квизове и друге интерактивне садржаје за родитеље, децу и наставнике – од безбедности на интернету и дигиталне писмености до развоја здравијег односа према технологији и бољег баланса између онлајн и офлајн живота.
Наравно да ниједан савет неће променити навике преко ноћи, нити то треба да буде циљ. Али сваки покушај који нас натера да макар на тренутак застанемо и запитамо се колико смо заиста присутни са онима које волимо – вредан је пажње. „Буди ту кад смо заједно“ је подсетник да је време које делимо драгоцено управо зато што је ограничено, и да деца не памте колико смо времена провели у истој просторији, већ колико смо им, док смо били ту, заиста били посвећени.