Деца разумеју. Разумеју много више него што смо свесни. И осећају. А кад осећају, и пробају да разумеју а ви им та врата затворите, направи се хаос. Зато нисам за обланде. И шарене балоне који кад тад пуцају. Само им треба указати довољно поверења. Свом сада петогодишњем сину сам увек говорила истину, макар лаж понекад деловала страшно примамљиво. “Хоће да боли? Хоће мало, али ће брзо проћи.” И никада га нисам преварила. То је створило однос у коме моје дете има огромно поверење у мене, у коме је страшно тешко јер тек кад се уплетете у толико истине, схватите колико су лажи некад потребне и жељене и лакши излаз.
Када сам се развела, и читав тежак период пре тога, са Луком сам причала о томе. Причала сам добро познату препоручивану причу како га мама и тата обоје воле највише на свету тралала, али причала сам и како тата више неће живети ту, како се не слажемо више добро, све оно што је било истинито, само са великим трудом да своју огорченост и љутњу избацим из те приче. Сигурно да ту и тамо нешто излети, људско сам биће, али трудила сам се.
Наишла сам на страшан отпор свог бившег супруга. Забога, упропастићу дете и не може он то све да разуме и прихвати. Може. И прихватио је. И схватио да је то нормално и да се дешава. И да се људи заљубљују и одљубљују. И да људи греше. И да доносе неке одлуке иза којих морају да стану.
Када сам се после неког времена (дугог ако мене неко пита) поново заљубила, поделила сам са Луком. Поделила сам као другарица. Причали смо о томе у кога је он заљубљен и зашто, у кога сам ја и зашто. Почели смо да делимо. Начин на који је он то прихватио, био је фасцинантан. Ваљда је то због тог указаног поверења. Мене је моје дете почело чак и да саветује. Уживео се. Делили смо тајне. Смејали се заједно.
И сада, када се и то распада, божемој, код мене се све некако распада, и то сам поделила. Имали смо нас двоје заједно и нападе лудила да цртамо пишице у прашини по нечијем ауту, али то заиста сматрам потпуним својим лудилом и подетињењем и врло врло неваспитним, тако да то не препоручујем ама баш никако. Надам се да ће и Лука заборавити (мада му се идеја много допала).
Али мени моје дете верује. И одраста са разумевањем емоција и свега око себе, јер се о свему прича. И ништа није баук. Нисам за то да се крије. Тешко се сакрије. А највише нас плаши оно што нам је непознато. Што осећамо а не знамо шта је. И нас, а камоли децу. Објашњења су увек боља. И у реду је и развести се, у реду је и плакати, у реду је бити љут, у реду је бити поново срећан, у реду је заљубити се, у реду је одљубити се, у реду је да ваше дете зна шта вам је.
Ивана Фулгоси