Deca razumeju. Razumeju mnogo više nego što smo svesni. I osećaju. A kad osećaju, i probaju da razumeju a vi im ta vrata zatvorite, napravi se haos. Zato nisam za oblande. I šarene balone koji kad tad pucaju. Samo im treba ukazati dovoljno poverenja. Svom sada petogodišnjem sinu sam uvek govorila istinu, makar laž ponekad delovala strašno primamljivo. “Hoće da boli? Hoće malo, ali će brzo proći.” I nikada ga nisam prevarila. To je stvorilo odnos u kome moje dete ima ogromno poverenje u mene, u kome je strašno teško jer tek kad se upletete u toliko istine, shvatite koliko su laži nekad potrebne i željene i lakši izlaz.
Kada sam se razvela, i čitav težak period pre toga, sa Lukom sam pričala o tome. Pričala sam dobro poznatu preporučivanu priču kako ga mama i tata oboje vole najviše na svetu tralala, ali pričala sam i kako tata više neće živeti tu, kako se ne slažemo više dobro, sve ono što je bilo istinito, samo sa velikim trudom da svoju ogorčenost i ljutnju izbacim iz te priče. Sigurno da tu i tamo nešto izleti, ljudsko sam biće, ali trudila sam se.
Naišla sam na strašan otpor svog bivšeg supruga. Zaboga, upropastiću dete i ne može on to sve da razume i prihvati. Može. I prihvatio je. I shvatio da je to normalno i da se dešava. I da se ljudi zaljubljuju i odljubljuju. I da ljudi greše. I da donose neke odluke iza kojih moraju da stanu.
Kada sam se posle nekog vremena (dugog ako mene neko pita) ponovo zaljubila, podelila sam sa Lukom. Podelila sam kao drugarica. Pričali smo o tome u koga je on zaljubljen i zašto, u koga sam ja i zašto. Počeli smo da delimo. Način na koji je on to prihvatio, bio je fascinantan. Valjda je to zbog tog ukazanog poverenja. Mene je moje dete počelo čak i da savetuje. Uživeo se. Delili smo tajne. Smejali se zajedno.
I sada, kada se i to raspada, božemoj, kod mene se sve nekako raspada, i to sam podelila. Imali smo nas dvoje zajedno i napade ludila da crtamo pišice u prašini po nečijem autu, ali to zaista smatram potpunim svojim ludilom i podetinjenjem i vrlo vrlo nevaspitnim, tako da to ne preporučujem ama baš nikako. Nadam se da će i Luka zaboraviti (mada mu se ideja mnogo dopala).
Ali meni moje dete veruje. I odrasta sa razumevanjem emocija i svega oko sebe, jer se o svemu priča. I ništa nije bauk. Nisam za to da se krije. Teško se sakrije. A najviše nas plaši ono što nam je nepoznato. Što osećamo a ne znamo šta je. I nas, a kamoli decu. Objašnjenja su uvek bolja. I u redu je i razvesti se, u redu je i plakati, u redu je biti ljut, u redu je biti ponovo srećan, u redu je zaljubiti se, u redu je odljubiti se, u redu je da vaše dete zna šta vam je.
Ivana Fulgosi