Ovo je za sve mame koje su probdele noći sa bolesnim detetom u rukama, govoreći „U redu je, mama je tu.“
Ovo je za mame koje su hodale po kući celu noć sa bebom na rukama, koja nije prestajala da plače.
Ovo je za sve majke koje su se pojavile na poslu sa pljuvačkom u kosi, mrljama od mleka na bluzi i pelenama u torbi.
Za sve majke koje su pekle kolače za rođendane i šile kostime za školske predstave.
I za sve majke koje to nisu radile jer su bile na poslu, trudeći se zaraditi novac kako bi se platili računi.
Ovo je za majke koje su rodile decu koju nikada neće videti.
I za sve majke koje su uzele tu decu, dale im dom i pružile svu svoju ljubav.
Ovo je za sve majke koje su sedele na klupama na košarkaškim, fudbalskim ili rukometnim utakmicama, i kada su ih deca pitala: “Jesi li me videla?”, rekle su: “Naravno da sam te videla, ne bi to nizašta propustila” i stvarno to mislile.
Ovo je za sve majke koje su vikale na decu u prodavnici i dale im po guzi u očaju, kada su deca udarala nogama, poput dvogodišnjaka koji želi sladoled prije večere, i posle se mrzele jer su izgubile živce.
Ovo je za sve majke koje su porazgovarale sa decom i objasnile im sve o tome kako bebe dolaze na svet. I za sve majke koje su to želele učiniti, ali jednostavno nisu mogle.
Za sve majke koje su čitale priču za laku noć dva puta svako veče. I tada su je pročitale još jednom nakon molbe: “Ispričaj mi još jednom priču.”
Ovo je za sve mame koje su naučile decu zavezati pertle pre nego su krenula u školu. I za sve majke koje su uzele cipele na čičak umesto onih sa pertlama.
Ovo je za sve majke koje su naučile svoje sinove da kuvaju , i svoje kćeri da budu hrabre i snažne.
Ovo je za sve majke čije se glave automatski okrenu kad nežni glasić u gomili zazove: “Mama?”, iako znaju da su njihova deca kod kuće ili odrasla.
Ovo je za sve majke koje su primile poziv iz škole da im je dete bolesno i neka odmah dođu po njega u školu. I one su to učinile.
Ovo je za sve majke čija su deca krenula krivim putem, i koje ne mogu pronaći reči kojima bi doprle do njih.
Za sve majke koje su se ugrizle za usnicu, kad su videle da je njihova četrnaestogodišnjakinja ofarbala kosu u zeleno.
Šta čini dobru majku? Je li to strpljenje? Saosećanje? Mogućnost dojenja bebe, kuvanja večere i šivenja dugmadi na košulju, sve u isto vreme? Ili je to srce? Je li to bol koju osećaš kada gledaš svoju kćer ili sina kako ide niz ulicu, odlazeći po prvi puta sam u školu? Ili je to strah koji osećaš u 1 ujutro kad tvoj tinejdžer sa novopečenom vozačkom dozvolom kasni jedan sat kući? Trzaj koji te probudi iz sna, natera da odeš od kreveta do krevetca u 2 noću i staviš ruku na svoju usnulu bebu? Ili osećaj tupe boli dok promatraš kćer ili sina kako spava, noć pre odlaska na fakultet u drugi grad? Ili potreba da, gde god se nalazila, otrčiš u zagrljaj svome detetu, kad čuješ vest da se dogodila nesreća, izbio požar ili neko dete umire?
Ovo je za sve majke dece koja su poginula u nesreći i majke onih koji su skrivili nesreću.
Za sve majke čija su deca preživela nesreću i majke koje su sedele pred televizorom prestravljene, grleći svoje dete koje se upravo vratilo živo i zdravo iz škole.
Za sve majke koje su u suzama stavljale cveće i lutke na grobove svoje dece. Za one čija su deca umrla od bolesti, nesretnim slučajem i najgore od svega i najteže za shvatiti, deca koja su počinila samoubistvo.
Ovo je za sve mlade mame koje se muče sa menjanjem pelena i manjkom sna.
I starije mame koje su naučile ili još uče pustiti decu da odu od kuće.
Za sve zaposlene mame i mame domaćice.
Samohrane majke i udate majke.
Bake čija mudrost i ljubav prema svojoj odrasloj deci i deci njihove dece ostaje konstantna.
MAMA, HVALA TI!