У родитељству, улози су високи. Највећи. Ви доносите одлуку како ћете васпитавати дете. Које ћете методе примењивати, ви бирате какве ћете му вредности усадити и на који начин. Када се те методе и принципи разликују од онога што ради већи део родитеља, лако ћете доћи у позицију да морате да се браните, нарочито када људи око вас отворено преиспитују начин на који одгајате децу.
А ако кажете де се трудите да одгајите емоционално здраве људе, а други родитељи раде ствари другачије, шта то онда говори о њима? Сукоб је неизбежан.
И то је расправа у којој нико не може победити. Доказ да сте одрадили добар посао васпитавајући своју децу лежи у будућности. Али, док нечије трогодишње дете беспоговорно слуша кад мама и тата викну или крену да броје до три, а ваше се расправља и кенка, тешко ће вам бити да нађете логично оправдање за свој приступ. Ви, наравно, можете тврдити да ће ваше дете бити сигурнији и самосталнији тинејџер, али где вам је доказ за то?
А што је још горе, када други преиспитују ваше родитељство, то додатно храни ваше страхове. Већина нас није одгојена нежним методама повезујућег родитељства. Да ли стварно радите добру ствар избегавајући казну као дисциплинску меру? Шта ако га, далеко било, размазите?
Али ево шта кажу деценије истраживања: Деци су потребне границе и потребно им је да их водите. Али много је већа вероватноћ да ће прихватити те гранцице ако се осећају сигурно и ако виде да се трудите да их разумете. Супротно томе, истраживања су јасно показала, ауторитарни родитељи подижу децу која су склонија бесу, побуни, депресији, анксиозности. Пермисивни родитељи, пак, подижу децу која имају много више шансе да буду несрећна, егоцентрична, недисциплинована, анксиозна – оно на шта људи мисле кад за неког кажу да је размажен.
Шта онда можете да кажете свима онима који брину да ћете својим начином васпитања размазити дете. Најједноставнији одговор би био – никад се не жалите и никад не објашњавајте. Само се осмехните и кажите: „Родитељство је стварно тежак посао, зар не?” А себи реците да сте се као родитељ трудили да се едукујете, да пратите свој унутрашњи глас и да ће ваше дете бити добро.
Али, шта ако је ваше дете било грубо према другом детету, а његови родитељи од вас очекују да ствар исправите тако што ћете казнити своје дете? Покажите да је могуће постављати границе и водити дете уз емпатију и разумевање.
1. Помозите свом детету да исправи грешку. Ако ваше дете не жели да се извини, то урадите ви за њега, али док сте у физичком контакту са својим дететом: „Жао нам је што си повређен. Јеси ли добро? Маја је била страшно љута и заборавила је да мора да користи речи. Знам да ће касније кад се све смири она умети да поправи грешку. Јако, јако нам је жао.“
2. Одуприте се потреби да казните дете, али га одведите да насамо попричате. Покажите разумевање за дететова осећања, дозволите му да исприча своју верзију и каже како се осећа. Кад се смири, питајте га шта би могао да уради да поправи ствар. Поправљање грешке је далеко важније од казне у процесу одгајања и васпитавања.
3. Пре окупљања са другим људима попричајте са својим дететом. Покушајте да заједно успоставите нека правила која имају смисла баш за ту прилику, рецимо:
- Увек пазити на млађу децу.
- Када мама и тата позову, мора да дође.
- Свако треба да стигне на ред у игри.
- У реду је не слагати се, али се свако незадовољство испољава речима и уз поштовање.
4. Не плашите се да поставите границе, али то урадите уз хумор и топлину. Деца ће бити спремнија да сарађују, а одрасли у вашем окружењу ће видети да нисте попустљив родитељ, већ само границе успостављате на другачији начин.
5. Ако ваше дете има тантрум, склоните га од туђих погледа. Кад је дете изложено прејакој стимулацији, тантрум ће се вероватно десити. Оно што им је у тим моментима потребно јесте да се осете сигурно и вољено, а не да их неко осуђује. А да бисте им обезбедили осећај сигурности, потребна је приватност. Зато немојте се осећати непријатно и немојте се извињавати због свог детета. Само се осмехните и радозналим посматрачима кажите да ће убрзо све бити у реду, да вашем детету само треба пар минута насамо са вама. И превазиђите осећај стида. Свако има тешке дане.
Ако им ни то не буде довољно, па наставе да вас критикују, кажите да ћете радо упоредити резултате онога шта сте радили кад деца дођу у тинејџерске дане. Једино је то што може говорити о (не)успеху родитеља. На крају крајева, деца одгајана уз постављање граница са разумевањем и емпатијом постају разумни, самодисциплиновани, срећни тинејџери. То је заиста тако!
Приредила: А. Цвјетић
Извор: Aha Parenting / Зелена учионица