Већина деце пролази кроз фазе када покушава да „одговара” родитељима и испољава дрскост. И сви одрасли људи понекад допусте да им тренутак беса или слабости надвлада самоконтролу, па прасну једни на друге.
Родитељима се углавном саветује да игноришу повремено превртање очима или дечје гунђање, али да заузму став када дете покаже недостатак поштовања. Али, како одредити где је ту граница? И, када успете да је одредите, шта урадити онда када је дете пређе? Да ли иста правила важе за трогодишњака и за тинејџера?
Лично не мислим да је било какво игнорисање провокативног понашања код детета добра идеја. Када деца почну да „одговарају” они покушавају нешто да нам кажу. А ако их не слушамо, ствари ће отићи даље.
Али то не значи да је решење у томе да и ви, као родитељ, експлодирате и на тај начин покушате детету да дате до знања где му је место. То ће само погоршати ствари и понашање које желите да спречите ће се вероватно поновити.
Ваш циљ је, претпостављам, да мирно успоставите неке стандарде понашања и међусобног поштовања у свом дому. То ћете урадити тако што ћете својим примером показати поштовање и покушати да конструктивном комуникацијом решите проблем, постављајући истовремено нека јасна очекивања у погледу начина комуникације у вашој породици.
А ево и стратегије у три корака:
1. Строго водите рачуна о свом речнику и покажите како се указује поштовање док разговарате са својом децом. Чак и онда када мислите да то можда нису заслужили. Ако ухватите себе да вичете или омаловажавате, угризите се за језик. Немојте се плашити да поставите границе, али то учините тек кад будете могли да говорите мирно и укажете детету поштовање. (Не брините, неће оно заборавити како се понашало, нису деца златне рибице).
2. Ништа не схватајте лично. Подсетите себе да се ваше дете још учи самоконтроли и тренутно има проблем због којег губи стрпљење. Покажите да признајете њихова осећања и да разумете проблем (ако је то у реду, понудите помоћ), па чак и ако истовремено морате да их упозоравате да пазе на тон свог гласа. Деца ће двапут размислити о својим речима и томе да ли ће њима повредити родитеље, ако знају да родитељи њих поштују и подржавају. У суштини, најбољи начин да оснажите комуникацију са својом децом је да користите сваку прилику за позитивно повезивање. Обезбедите сваког дана најмање 15 минута насамо које ћете провести са сваким дететом, дајући му при томе своју пуну, неподељену пажњу.
3. Када вам дете показује непоштовање, мирно се суочите са његовим речима и поставите јасна очекивања за њихово понашање и начин на који вам се обраћају.
„Ух! Кад тако говориш, звучи као да баш желиш да ме повредиш. Мора да си јако узнемирен кад тако са мном разговараш. Ти знаш да ја тим тоном с тобом не разговарам. Можеш да ми кажеш шта те мучи, а да при томе не вичеш и не нападаш ме. Шта се дешава?“
Или, ако већ знате шта је проблем, „Видим да си сад љут на мене. Видим и да би баш желео да ти дозволим да… Желим да о свему лепо разговарамо, али не могу док ме нападаш. Причаћемо кад обоје будемо смирени.“
У свим овим ситуацијама ми не учимо дете само поштовау према родитељима, већ и томе како треба да се понаша у комуникацији с другим људима.
- Ако на њихову дрскост реагујемо дрскошћу ми хранимо то понашање јер смо и сами модел таквог начина комуникације.
- Ако игноришемо њихово непоштовање, њихово понашање ће ескалирати јер је то заправо њихов покушај да допру до нас.
- Ако препознамо и признамо да их нешто мучи, понудимо помоћи и затражимо да нас третирају с поштовањем – баш као што и ми њих третирамо – деца уче да комуницирају поштујући саговорника, чак и онда када емоције прете да надвладају разум.
Није то никакво изненађење, да се деца понашању уче од родитеља. Наравно да ће понекад покушати и са неким ставовима и понашањем које су видели у школи или на филмовима. Али ако поставите јасну границу и став о томе како треба третирати људе око себе, и ако се тога и сами држите, упорно и доследно, дете ће тај став на крају прихватити и усвојити.
Још кад би исто тако, по моделу, учили да испразне машину за судове, скувају ручак, склоне вечеру…
Аутор: Др Лаура Маркам
Извор: www.psychologytoday.com