Jedna od najvećih, višedecenijskih roditeljskih zabluda jeste kazna kao neizostavni deo vaspitnog stila. Izostanak kazne nije bezobrazno dete koje radi šta hoće, već angažovan, edukovan roditelj koji zna šta radi.
Nerazumevajući faze razvoja, roditelji vekovima pogrešno tumače određena dečja ponašanja. To dovodi do primene fizičke ili drugih vrsta kazni, u cilju sprečavanja daljih ponašanja koja roditelji sagledavaju kao sporna. Ipak, i pored retko „kreativnih“ tipova kazni koje srećemo na Balkanu, deca generacijama pokazuju otpor prema istim ponašanjima roditelja i dokazuju da se kažnjavanjem malo šta smislenog može postići.
Kažnjavanje dece – da li je fizička kazna jedino rešenje?
U osnovi telesne ili kazne postupkom lišavanja deteta iskustva ili stvari koje mu znače, nije edukacija (kako se veruje), već poniženje koje proizilazi iz trenutne moći roditelja.
Od davnašnjeg klečanja na kukuruzu, preko žarenja dlanova prutom, do odlaska u ćošak, šamaranja ili korišćenja kaiša koji mnoge generacije živopisno pamte, fizička kazna oduvek je predstavljala vrstu zlostavljanja, s jasnom namerom da se dete „postavi na mesto“, da mu se pokaže „ko je glavni“ i kako se treba ponašati dok si „pod roditeljskim krovom“.
Fizičko kažnjavanje dece promoviše strah, roditeljsku lenjost iz koje proizilazi najjednostavniji način pokušaja izlaska iz problema; doprinosi padu samopouzdanja kod dece, problem rešava kratkotrajno (često ni toliko), ne menja detetovo ponašanje, niti ga uči nečemu (osim da dete veruje da moć rešava probleme).
Fizičkim kažnjavanjem trajno narušavamo odnose sa decom, a kao vaspitni postupak ono ne donosi nikakvu korist ni detetu ni roditelju, jer izostaje prvi preduslov za rešavanje bilo kog nesporazuma ili konflikta – razumevanje, međusobno poštovanje i način edukacije prilagođen uzrastu deteta i vrsti izazova ili problema.
Ponašanje je posledica, ne uzrok.
Fizičko kažnjavanje, galama, verbalno vređanje, nedoslednost u vaspitnom stilu dokazano prekidaju zdrav razvoj moždanih funkcija i direktno utiču na funkcionalnost detetove ličnosti u budućnosti.
U fizičko kažnjavanje spada:
– Udaranje deteta rukom ili korišćenje predmeta/pomagala koji bi naneli bol.
– Ćuškanje, guranje, čupanje za kosu, snažno stiskanje, hvatanje za ruke ili noge i drugi oblici nanošenja bola detetu.
Brojne svetske studije dokazale su da fizičko kažnjavanje dece dovodi do pojačane agresije, antisocijalnog ponašanja, fizičkih povreda i psihičkih problema u razvoju.
Paradoksalno, u osnovi fizičkog kažnjavanja leži želja roditelja da dete nečemu nauči, kako ono sledeći put ne bi ponovilo istu grešku ili sporno ponašanje, međutim, fizičko kažnjavanje dokazano ne uči dete odgovornosti, samokontroli ili razumevanju razlike između ispravnog i neispravnog.
Ono što će dete naučiti iz fizičkog kažnjavanja je sledeće:
U redu je da mi bol nanosi neko ko me voli
Ovo uverenje u budućnosti dovodi do toga da odrasla osoba ili primenjuje ili trpi bilo koji vid nasilja od strane partnera ili okruženja, odnosno da nije u stanju da na koristan način postavi granice unutar interpersonalnih odnosa.
U redu je da konflikt rešavam agresijom
Ovo uverenje proizilazi iz učenja po modelu. Deca posmatraju ponašanje svojih roditelja i načine koji oni koriste da reše određeni problem. Nesvesno, bez obzira na stepen neprijatnosti koju dete oseća tokom kažnjavanja, ono će vremenom usvojiti taj sistem kao validan postupak.
Bol nije način na koji učimo.
Posledice telesnog kažnjavanja deteta
Brojne studije pokazuju vezu između telesnog kažnjavanja dece i psihičkih poremećaja u odraslom dobu koji uključuju depresiju, anksioznost, osećaj bespomoćnosti, neadekvatnosti, gubitak lične vrednosti, samopouzdanja, samopoštovanja, odavanje alkoholu i drogama, promiskuitetno ponašanje. (MacMillan HL, Boyle MH, Wong MYY, et al. Slapping and spanking in childhood and its association with lifetime prevalence of psychiatric disorders in a general population sample. CMAJ 1999;161:805–9)
Telesno kažnjavanje dece dovodi do jasnih promena u kognitivnom, neurološkom, emocionalnom i socijalnom razvoju.
Pored telesnog, kažnjavanje koje može ostaviti posledice je i ono u kojem roditelj pribegava ignorisanju, kao delu vaspitnog stila u spornim situacijama. Neretko možemo sresti roditelje koji veruju da je u redu kazniti dete time što ćemo mu uskratiti mogućnost da sa nama razgovara ili ignorisati njegova izvinjenja, smatrajući ih nedovoljno dobrim. Svako ignorisanje detetovog ponašanja može dodatno produbiti nerazumevanje i narušiti odnos.
Postoje okolnosti, naročito u odnosu sa mlađom decom, u kojima možemo upotrebiti jedan oblik ignorisanja, kroz kratkotrajni izostanak davanja pažnje radnji koju malo dete sprovodi (npr. malo dete ne prestaje da peva, tražeći našu reakciju iznova i iznova, jer smo nekoliko puta već odreagovali. U redu je da reakcija roditelja izostane, kako bi dete prestalo sa tom radnjom i fokus prebacilo na nešto drugo).
Kada kažnjavamo decu?
Prve neposlušnosti dete počinje da pokazuje oko druge godine života. Tada deca ulaze u tantrumski period koji može trajati do pete godine, ali i kasnije, ukoliko dete nije strukturisano i ne razvija veštine u skladu sa uzrastom.
U uzrastu 2 – 6 godina, detetov zadatak je da ispituje roditeljske granice, testira sebe i okruženje kako bi steklo iskustvo i oformilo načine na koje najbrže može doći do onoga što želi.
Ovaj period poznat je po čuvenom „Ne!“ koje mnogim roditeljima deluje kao odraz nepoštovanja autoriteta. Zapravo, u ovom uzrastu dete polako kreće da razvija ličnu vrednost, pozicionira sebe u odnosima sa drugima i pokazuje prirodnu potrebu, unutar faze razvoja, da se protivi nekim naloženim rešenjima ili pravilima.
Deca nemaju svest o posledicama određenih odluka i postupaka, i umesto kazne važno je uložiti strpljenje i trud i objasniti detetu zašto je roditeljska odluka da se trenutno ili generalno nešto ne sme, korisna za dete.
Cilj roditelja ne bi trebalo da bude da ga se dete plaši, niti da bude poslušno iz straha, jer na taj način neće naučiti ništa, osim da reaguje refleksno bez formiranja kritičkog mišljenja, a samim tim i razvoja lične vrednosti.
Koristan autoritet, od izuzetne važnosti za razvoj deteta, može uspostaviti osoba koja:
– Ne viče, ne psuje, ne kažnjava telesno niti ignoriše dete i njegove potrebe.
Autoritet je neko na koga dete želi da se ugleda, pored koga se oseća sigurno, a ne uplašeno ili poniženo.
– Pokazuje strpljenje i umeće slušanja, empatičnost, nežnost, individualno vreme sa svakim detetom, davanje prostora za lično mišljenje, stvaranje međusobnog poverenja.
Autoritet podrazumeva da znamo koje su životne vrednosti i uverenja vaše porodice, kreiramo strukturu iz koje proizilaze prioriteti i dobra organizacija, kako bi dete znalo šta ga očekuje (jako važan aspekt za detetov pravilan razvoj), uspostavimo granice, negujemo strpljenje i poštovanje detetove ličnosti, budemo primer vredan da se sledi.
Vaspitavanje dece bez kazne
Protivno uverenjima mnogih, vaspitavanje bez kazne nije neki „skandinavski model puštanja dece da nam skaču po glavi i rade šta hoće“.
Naprotiv, vaspitavanje dece bez kazne uključuje mnogo više asertivnosti, strukture, discipline, strpljenja i veština, nego što to srećemo u bilo kom obliku kažnjavanja.
Ono podrazumeva PRISUTNOST roditelja.
Život funkcioniše po principu akcije i reakcije. Odluke i posledice. Zadatak roditelja je da OBUČI dete za život. To znači da unutar vaspitanja intenzivno radimo na razvijanju samokontrole kod dece, kao i prepoznavanju i verbalizaciji emocija, te njihovom korisnom pokazivanju. Kada roditelj razume i prepoznaje faze razvoja deteta i šta može očekivati unutar svake faze, neće dolaziti do uverenja da je trogodišnjak koji odbija da posluša – „manipulativan“ ili „nevaljao“, čime nedvosmisleno etiketiramo decu i usađujemo im uverenje da je njihova ličnost određena našim viđenjem njihovog ponašanja.
Samim tim, trogodišnjak koji odbija da posluša neće biti kažnjen, već USMEREN kroz priču, prilagođena objašnjenja, ali i distrakciju tj. promenu fokusa sa onoga što za njega nije trenutno korisno, ka onome što jeste.
Šta kad dete školskog uzrasta jednostavno neće da uči?
Kada dete osnovnoškolskog uzrasta odbija da uči, ili ispunjava školske obaveze, kazna je poslednje što će ga dovesti u stanje prepoznavanja odgovornosti. Odbijanje je u ovoj situaciji znak da detetu nešto nije jasno. Zato je neophodno pribeći suptilnom razgovoru u kojem ćemo saznati šta je detetu najteže, šta mu predstavlja problem, zašto mu se neki predmet ne dopada, šta očekuje od učiteljice ili drugara.
Roditeljski zadatak je da NAUČIMO decu kako se uči. Ne da verujemo da je to veština sa kojom se rađaš, samo zato što su neki od nas bili primorani da je samostalno steknu. Učiniti učenje zabavnim za dete, ponuditi mu interesantne informacije preko kojih će lakše zapamtiti sadržaj i uspostaviti strukturu dana, u potpunosti će izbrisati potrebu da dete kaznite. Poenta je da ono razume koncept škole, sebe u datim okolnostima i činjenicu da nije samo. Sve ovo podrazumeva roditeljsku ANGAŽOVANOST.
U predpubertetu i adolescenciji dolazi do jasnih i svima poznatih promena, te moramo očekivati da će dete ispoljiti neki vid bunta kroz promenu komunikacionog stila.
Ako ostanemo dosledni vrednostima i strukturi ponašanja porodice, kao i ako je dete ranije bilo upoznato sa granicama, onda će potresi u pubertetu biti samo to – potresi, a ne tektonske promene u kojima se narušavaju odnosi. U ovom periodu je izuzetno važno pokazati poštovanje i razumevanje. Pitati dete šta želi, kako gleda na svoje ponašanje i šta su njegova očekivanja. Roditelj treba da zadrži ulogu roditelja, bez prelaska u ulogu drugara ili Atile biča božijeg. I u ovom periodu je roditeljska prisutnost neophodna. Kazna je najlakše i najmanje delotvorno rešenje. Prisutnost i angažovanost su mnogo teži, ali značajno korisniji put. To znači da je dete do tog perioda već upoznato sa konceptom odgovornosti. Ako nije, korisno je potražiti stručno mišljenje i uspostaviti granice.
Kazna je odlika lenjosti, jer je najlakše kazniti dete po nekom od poznatih principa i verovati da imamo uspeha ako se dete uplaši. Niko, nikada ništa nije naučio zahvaljujući strahu.
Kažnjavana deca imaju nižu empatiju i samodisciplinu, jer nisu uspela da razviju veštine za donošenje sopstvenih odluka, preuzimanje odgovornosti i razliku između dobrog i lošeg.
Kažnjeno dete se oseća poniženo, ljuto, buntovnički, inatno i uplašeno. Poruka koju roditelj šalje kaznom, nije „Naučiću te zašto ovo nije korisno za tebe“, već: “ Kada pogrešiš, poenta nije da naučiš već da se osećaš loše!“ Osim nekorisnog uverenja o sebi, greškama i životu, dete uz ovaj stav izlazi i uz skoro izvesnu mogućnost da će ponoviti ono zbog čega je kažnjeno.
Ukoliko želite da decu vaspitavate bez kazne, a u duhu razumevanja ponašanja korisnog po njih, prvi korak je prevaspitanje sebe – istančanije veštine komunukacije i emocionalne inteligencije, razvoj strpljenja i asertivnosti, samokontrola, kreativnost, prisutnost i angažovanje.
Stabilno, funkcionalno dete nije ono koje uvek posluša iz prve, već ono koje dobija podršku unutar svih faza razvoja kroz koje prolazi; dete koje ima kvalitetnu komunikaciju sa roditeljima i koje je sposobno da razume i odreaguje na adekvatna objašnjenja spornih ponašanja.
Autor: Nina Tomović, blog Bez šećera