Како деца виде дечји вртић била је тема истраживања Института за педагогију и андрагогију Филозофског факултета у Београду. У истраживању реализованом у оквиру пројекта о квалитету образовања који је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја, учествовало је 50 петогодишњака из 30 вртића широм Србије. Резултати су изнети у књизи „Где станује квалитет: истраживање са децом праксе дечјег вртића”, ауторке проф. Драгане Павловић Бренеселовић, чије је издавање омогућио УНИЦЕФ Србија.
Сврха овог истраживања је била да се деца чују, а чути децу значи пружити им прилику да изнесу своје виђење дечјег вртића, али исто тако довести дечје виђење у везу са савременим схватањима образовања на раним узрастима и у светлу тога покренути критичко преиспитивање и мењање праксе.
На основу онога што су нам деца говорила уз своје цртеже, фотографије које су правили, мапирањем својих активности у простору и прављењем тура по вртићу, можемо издвојити неколико кључних димензија које су за децу у вртићу најважније. То су на првом месту вршњаци, потом игра, заједничко учешће у активностима са одраслима и могућност утицања на те активности, боравак напољу и повезаност са свакодневним, непосредним животним искуством. Наведене димензије су сасвим у складу са савременим теоријским поставкама и оним што сваки практичар зна да је важно у раду са предшколском децом. Међутим, оно што нам подаци исто тако показују јесте да пракса у вртићима знатно од тога одступа и да су наведене димензије ограничено заступљене. Тако, на пример, постоје важније активности од игре, а то је учење и редовне животне активности, јер се, по речима деце, игра прекида и дозвољава само када су друге активности реализоване. Дечија партиципација је минимална јер готово сва деца говоре о томе да у вртићу о свему одлучује васпитач, а боравак напољу је недовољан и услован – само ако је лепо време и ако су деца то заслужила.
Школаризација вртића
Уочљива су три доминантна обрасца која се провлаче кроз све приче и исказе деце. Први је школаризација вртића. Она се огледа најпре у идеолошкој равни, наметањем уверења да је учење најважнији разлог зашто деца иду у вртић. Четрдесет четири одсто деце наводи да је учење главни разлог зашто долазе у вртић, 38% да је вртић место чувања деце, 20% да долази због игре и дружења, а 12% зато што воли. Овакви одговори деце у великој мери рефлектују поруке које деца добијају од одраслих зашто треба да иду у вртић. Када их питамо шта би рекли другој деци зашто да иду у вртић онда преко 80% деце наводи игру и дружење као најважније разлоге.
Школаризација се огледа и кроз доминацију (лошег) школског модела учења по коме је учење посебна активност, издвојена од игре и животног контекста и сведена на подучавање од стране васпитача. Уместо да подржава иначе интензивно и веома предано и посвећено учење деце на овом узрасту, учење постаје ванконтекстуално и самим тим му деца не виде смисао, обавеза која се мора, а не хоће, па је најчешће досадно, понекад стресно и фрустрирајуће и регулисано системом казне и спољашње награде. Ево како о учењу говоре две петогодишње девојчице:
Где не волиш да будеш у вртићу?
– На тепиху.
Зашто не на тепиху?
– Зато што ми је досадно.
Шта се ради на тепиху?
– Ту сви морамо да седимо и да причамо о природи, о цвећу, о животињама, о бумбару, о свему.
Морам да радим радну свеску. (Шта мислиш, због чега то мораш?) Зато што на тај начин учим. (Шта?) Па оно што нам је задано, не можемо да бирамо шта ћемо да учимо. (А ко бира шта ћете да учите?) В и Е. (васпитачице)
Подвајањем учења и игре не само да се превиђа да деца највише уче у игри и кроз игру, већ се занемарује да су управо обрасци који су у основи игре, као што су отвореност, сигурност, изазов, испробавање, самоконтрола, креативност, основ сваког успешног учења.
Просторна, узрасна и социјална сегрегација деце.
Други уочени образац јесте просторна, узрасна и социјална сегрегација деце. Деца у вртићу живе један изоловани живот, издвојени по својим собама, у својим узрасно хомогеним групама, са минималним бројем одраслих. При томе, добијени подаци указују на одвојеност света одраслих од деце и на раскорак између онога што деца сматрају одликама доброг васпитача и онога како виде шта васпитачи раде. Док готово половина деце сматра да би добар васпитач требало пре свега да се игра са децом и да заједно са њима учествује у активностима, чак 84% деце одрасле доживљава као управљаче, оне који „деци наредјују шта треба да раде”, који „раде своје послове”, „нешто стално пишу”, „чувају децу” и „управљају децом”.
Конформација као доминантна педагошка агенда вртића
Трећи образац је да доминантна педагошка агенда вртића, оно што се препознаје као важно и вредно, нису циљеви које смо програмски дефинисали, као што су на пример бити самосталан, креативан, радознао, истрајан, отворен, сарадљив, већ пре свега конформирати се – „бити послушан”, слушати васпитача и испуњавати све захтеве и „бити миран и тих”. Тако, на питање шта би рекао другом детету зашто да иде у вртић, један петогодишњак каже:
– Рећи ћу му да учи у вртићу и да га мама упише.
Шта би то он учио у вртићу?
– Па учио би ствари које није знао.
Је л можеш да ми набројиш које су то ствари?
– Те ствари су правила вртића.
А која су то правила вртића?
– Правила вртића су да деца слушају васпитачице.
О веома ограниченом простору за дететову иницијативу, могућност избора и преузимање одговорности говори и овај пример:
Ко одлучује у вртићу о томе шта ћете радити?
– Васпитачица.
Када одлучује?
– Увек.
Са киме још одлучује?
– Не, само она и са другом васпитачицом.
О чему ти одлучујеш овде у вртићу?
– Ништа не одлучујем.
Неуролошка истраживања показују да искуства у раном детињству имају одлучујући утицај на архитектуру мозга и тиме на врсте и степен будућих могућности одраслих и начине њиховог функционисања. Другим речима, првих пет година трају целог живота. О томе би морали да водимо рачуна сви ми који се бавимо предшколским васпитањем, а посебно они који креирају образовни систем.
Сврха овог истраживања није у једнократној процени рада вртића и васпитача већ у разумевању позиције деце и преиспитивању фактора који доводе до раскорака између оног што је програмски зацртано и онога што је за децу реалност. Као кључне факторе издвојили бисмо величину група и однос броја деце према броју одраслих, начин организације и опремања простора вртића, иницијално образовање и професионално усавршавање васпитача, квалитет програмских основа, ниво аутономије установа и професионалне аутономије васпитача. Фактора за чију трансформацију одговорност лежи пре свега на носиоцима образовне политике.
Аутор: Драгана Павловић Бренеселовић, 2015.
Извор: Образовање