Emocionalno zlostavljanje je veoma teško precizno definisati. Postoje brojni oblici ponašanja po kojima se ova vrsta zlostavljanja može prepoznati, kao i brojni načini na koje žrtva može reagovati. Prepoznavanje je dodatno otežano mogućnošću da se previde posledice zlostavljanja.
Za razliku od fizičkog zlostavljanja gde su posledice odmah objektivno vidljive u vidu modrica ili ožiljaka, kod emotivnog zlostavljanja ovi ožiljci su unutrašnji, te samim tim i teže dostupni posmatranju. Dete koje je emotivno zlostavljano od strane roditelja retko će to priznati, čak će retko uopšte i biti svesno da je žrtva zlostavljanja. Zlostavljači često posežu za najraznovrsnijim načinima manipulacije kojima svu krivicu svaljuju na dete i njegovu prirodu, te ono smatra da je samo krivo za ono što mu se dešava i ne traži pomoć.
NAČINI EMOCIONALNOG ZLOSTAVLJANJA
Načini na koje dete može biti emocionalno zlostavljano su brojni. Uskraćivanje emotivne podrške je samo jedan od njih i pogrešno se često emocionalno zlostavljanje poistovećuje sa uskraćivanjem ljubavi i zapostavljanjem deteta. Mnogi roditelji i staratelji umeju da posegnu i za mnogim drugim oblicima zlostavljanja. Ova vrsta zlostavljanja uključuje i pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno. Iako se ove pretnje u najvećem broju slučajeva ne realizuju, one ostavljaju duboki trag u detetu zbog koga se često kasnije, čak i u odraslom dobu, osoba iz njoj nepoznatih razloga plaši napuštanja ili fizičkog napada. Sve što se detetu kaže u periodu kada se razvija može ostaviti tragove koji će kasnije uticati na njegov život.
Emocionalno zlostavljanje se često poistevećuje i sa verbalnom agresivnošću iako, zapravo, uključuje mnogo širi spektar ponašanja. Ipak, verbalna agresija, odnosno nazivanje deteta raznim pogrdnim imenima, vikanje ili ismevanje pred drugima, skoro uvek je prisutno u ovim slučajevima.
Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji ce usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koi je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo.
Kada govorimo o emocionalnom zlostavljanju, bitno je imati na umu da se ovde ne radi o pojedinačnom incidentu, odnosno jednom događaju koji će usmeriti dalji tok razvoja deteta, već o trajnom odnosu koji je obojen raznim oblicima ponašanja o kojima ovde govorimo. O posledicama takvog odnosa ćemo govoriti kasnije, ali potrebno je, dok govorimo o različitim oblicima zlostavljanja, imati u vidu to da sve što se dešava u ovakvim situacijama imeđu roditelja i deteta nužno ostavlja duboke tragove u detetu i ima značajne posledice na njegov emotivni razvoj. Ukoliko dete ne dobija potrebnu emotivnu potršku u periodu kada se razvija i integriše njegova ličnost ono neće uspeti da stvori ni jasnu predstavu o sebi, niti o svetu koji ga okružuje. Na ovaj način emocionalno zlostavljanje ostavlja ožilljke koji će biti vidljivi u njegom ponašanju, odnosima sa drugim ljudima i njegovoj sposobnosti da voli i bude voljen.
Emocionalno zlostavljanje često uključuje i ponižavanje deteta, bez obzira da li se radi o namernom ponižavanju koje se koristi kao kazna ili ponižavanju u smislu nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti. Namerno ponižavanje je mnogo lakše prepoznati jer ga roditelj otvoreno i svesno koristi kada želi da dete kazni za neko neprihvatljivo ponašanje. Za razliku od toga, postoji i ponižavanje deteta za koje roditelj čak često nije ni svastan da je ponižavanje, ali u detetu izaziva strašan osećaj manje vrednosti. To se obično dešava onda kada dete tek usvaja neku novu veštinu, na primer uči da vozi bicikl ili slika, piše prve pesme ili slično. Ukoliko na prvi pad sa bicikla dete dobije od roditelja poruku da je nesposobno i da takve aktivnosti nisu za njega ono će to doživeti kao poniženje. Onda kada dete istražuje svet i sebe potrebna mu je podrška i ohrabrenje kako bi otkrilo svoje talente i interesovanja. Mnoge aktivnosti u koje se upušta u tom trenutku deluju mu kao značajni podvizi za koje traži priznanje. Pokušaj deteta ili pubertetlije da se bavi slikanjem možda neće od njega napraviti umetnika, ali mu može pomoći da kroz to slikanje prevaziđe neke trenutne probleme. Mnoga deca se takođe interesuju za muziku i imaju ideju tome da pokušaju sa sviranjem nekog instrumenta. Roditelji koji takve ideje preseku jednom jedinom rečenicom, na primer ‘ti nisi talentovan za to’ ne samo da će sprečiti otkrivanje potencijalnog skrivenog talenta u detetu, već će tako hladna reakcija zaustaviti potragu deteta za svojim talentima. Ukoliko do ovoga zaista dođe, velika je verovatnoća da će ovo dete odrasti sa osećajem manjka načina za samoekspresiju, a samim tim i manjka kreativnosti i inventivnosti.
OGRANIČAVANJE DETETOVE SLOBODE
Još jedan čest oblik ponašanja koji se javlja u situacijama ove vrste zlostavljanja jeste ograničavanje detetove slobode. Ovakvo ponašanje sreće se često kod roditelja koji su prezaštićujući. U strahu za detetovu bezbednost, oni mu ne dozvoljavaju da slobodno istražuje okolinu i samim tim uči, kako o njoj, tako i o sebi. Slične zabrane mogu se javiti i u kasnijem dobu, pogotovo u periodu puberteta kada se mladima javlja jaka potreba za eksperimentisanjem, kako sa okruženjem, tako i sa sobom. Poznato je da tada mladi ljudi vole da isprobavaju različite stilove muzike, oblačenja, druženja i slično. Roditelji koji sebi daju za pravo da, umesto deteta, u tom trenutku donose odluke o tome sa kim se treba družiti i kuda ići, zapravo, sputavaju detetovu potragu za samim sobom. Isuviše rigidne zabrane u ovom periodu mogu uticati i na smanjenje detetove radoznalosti, smanjenje motivacije za uspehom pa, na kraju, i do neadekvatnog razvoja slike o sebi.
IGNORISANJE DETETA
Ignorisanje deteta je takođe često uključeno u emocionalno zlostavljanje. Mnogi psiholozi ignorisanje svrstavaju u vrstu kazne goru od bilo koje druge. Prekorevanja i zabrane mogu imati manje ozbiljne posledice od jednostavnog neobraćanja pažnje na dete jer u slučaju kažnjavanja dete bar na neki način oseća da neko potvrđuje njegovo postajanje. Za razliku od toga, u slučaju ignorisanja dete oseća da bilo koji njegov postupak ne provocira nikakvu reakciju, skoro kao da dete ni ne postoji. U ovom slučaju dete se oseća napušteno i bez ikakvog kriterijuma za procenu sopstvenih dela jer, ukoliko nema reakcije, onda se nema na osnovu čega odrediti da li je postupak poželjan ili nije.
PREVISOKI ZAHTEVI I OČEKIVANJA RODITELJA
Previsoki zahtevi i očekivanja roditelja takođe se često sreću u ovakvim odnosima. Očekivanje roditelja da ima svu detetovu pažnju u svakom trenutku kao i da provode svaki slobodan trenutak zajedno je veoma često. Ovakvi zahtevi često su praćeni emocionalnim ucenama tj izazivanjem krivice ili straha kod deteta ukoliko ne ispuni očekivanja roditelja.
U oblike emocionalnog zlostavljanja spadaju: Uskraćivanje emotivne podrške, pretnje detetu da će biti ostavljeno ili fizički kažnjeno, verbalna agresivnost, ponižavanje, nepriznavanja detetovih talenata i sposobnosti, ograničavanje detetove slobode, ignorisanje deteta, previsoki zahtevi i očekivanja roditelja, sklonost minimiziranju problema, nedosledni odgovori.
Autor: T. Firevski Jovanović i N. Jovanović
Izvor: danas.rs