Шта треба да схвати родитељ који своју љутњу на дете изражава кроз вређање?

септембар 16, 2019

Код деце се личност и формирање осећања личне вредности још граде и увреде од најближих токсично делују на њихов развој, а када отац или мајка то често раде, реч је о психичком злостављању детета.

Постоји велика разлика између изречене увреде и осећања увређености. Људи, укључујући и децу могу се увредити на било шта, сваки пут када закључе да их је неко други омаловажио неким својим поступком. Осећање увређености је субјективно, што значи да се људи могу осетити увређеним и онда када имају и онда када немају разлога за то. С друге стране, изречена увреда у виду неке негативне етикете, дисквалификације која се односи на другу особу јесте позив и разлог да се други осети увређеним.

Постоји велика разлика да ли је увреда изречена одраслој особи или детету, посебно малом детету. Одрасли људи имају оформљену слику о себи, изграђен идентитет и развијено осећање личне вредности. Ни њима није пријатно када их неко вређа, али могу изабрати да на увреду реагују игнорисањем и повлачењем, то јест прављењем дистанце према особи која их вређа.

За разлику од њих, деца су у процесу изградње своје личности и формирања осећања личне вредности. Њима јесте потребно да се осећају вољено и прихваћено да би на основу тога изградили позитивну слику о себи и доживљај личне вредности. Због тога увреда као порука да они као бића недовољно вреде или да не вреде омета овај процес, водећи их ка закључку да су она недовољно вредна људска бића.

Израз љутње

Што је детету важнија особа која му упућује увреду, то је моћније деловање увреде на дете. Како су родитељи детету веома важни, њихово вређање детета токсично делује на дететов развој. И појединачна, изолована ситуација вређања може бити толико важна детету да је запамти за цео живот остављајући трајне последице на његову слику о себи. Када родитељ поново и поново, дакле систематично вређа дете, то јесте психичко злостављање детета, тако да га је потребно заштитити од таквог родитеља или старатеља, или утицати на таквог одраслог да промени свој „васпитни” стил.

Зашто родитељ изговара увреде типа „идиоте”, „мајмуне”, „будало” и сличне? По правилу, вређају они који су се претходно сами осетили увређено. Свака увреда у комуникацији је нека врста „изједначења” које врши онај ко се претходно увредио. То значи да је родитељ претходно имао нека очекивања или захтеве од детета које оно није испунило, због чега се родитељ осетио непоштованим, омаловаженим, неуваженим од стране детета, због чега детету „враћа” на исти начин.

У пракси је релативно честа ситуација да један родитељ у некој конфликтној ситуацији упути детету увреду, због чега реагује други родитељ нападајући првог родитеља пред дететом, како би га заштитио, тако да настане свађа два родитеља. Док један родитељ захтева од другог да се изрази на други начин, без вређања, други родитељ напада првог да му „руши ауторитет” пред дететом. Уместо да дође до промене, овакве свађе се понављају из месеца у месец.

Шта треба да схвати родитељ који своју љутњу на дете изражава кроз вређање? Основно је да почне да разликује дететово понашање од детета као особе. Увреде су увек упућене некоме као етикете које се „лепе” на особу, а не на њено понашање. Деца су добра, док њихови поступци некада нису. У конфликту родитељ треба да од детета захтева да промени понашање, а не да га негативно етикетира као особу. Логика негативне етикете јесте да искључује могућност промене. Ако је неко дефинисан као „глупан”, онда то значи да је искључено да размишља паметно и да се понаша на паметан начин.

Презир, негација љубави

Када родитељ почне да разликује дете од његових поступака, тада постаје способан да разликује осећање љутње од осећања презира. Увреда је знак презира. Док је љутња заправо захтев другој особи да промени понашање, презир је порука другој особи да је безвредна и да заслужује да буде одбачена. Док је љутња порука вољеном детету да промени понашање, презир је негација љубави. Према томе љутња и љубав могу ићи заједно, јер је једно однос према дететовом поступку, а друго према детету као особи. Презир, изражен вербално, било директно као увреда било на неки индиректан начин или невербално, јесте негација љубави.

Деци су за правилан развој потребни и љубав и дисциплина, а презир, одбацивање и увреде не само да негирају љубав и не доприносе дисциплиновању, него доприносе развоју будуће психопатологије.

Аутор: Зоран Миливојевић

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама