Šta je nama Vidovdan? Praznik ili dan kada se posvađamo ko je veći patriota? Dan kada čujemo gomilu praznih zaveta? Dan oveštalih fraza, naučenih po mitinzima, dan kada se vidi koliko smo pobrkani i netačni?
Jedna bitka koja se desila na jedan praznik dobila je svoju epsku nadogradnju, prerasla u temeljni mit našeg naroda i obojila mu svojom legendarnom sadržinom nekoliko vekova. Sve do danas. Ne postoji osoba koja ne zna bar osnovne činjenice koje su vezane za kosovsku legendu. I ne bi tu bilo ništa čudno. Svaki narod ima svoje temeljne mitove koji ga na neki način oblikuju. Ono što je kod nas neobično je to što se mit pomešao sa istorijom, što je postao mera za patriotizam, pištaljka za uzbunu i sredstvo za manipulaciju. Ne postoji bitka u kojoj se borci nisu pozivali na kosovski zavet. Ne postoji narodni tribun koji se nije izjednačavao sa žrtvom Lazarevom. Ne postoji pogrom u kome narod nije tešen obećanjem nebeskog carstva.
Meni je obaveza da svoje učenike naučim istini, da ih oslobodim kučine u koju su ih upleli vekovi nesrećne istorije, da im pokažem kako će razlikovati činjenicu od mitske predstave. Jer, verujem, samo nas znanje može spasti. Samo sa znanjem možemo celi u svet, sa znanjem o tome ko smo, sa poštovanjem onoga što je naše, sa dubokim uviđanjem o procesima koji dovode do toga da se istorija i mit uviju jedno oko drugog i obeleže nam nacionalnu svest.
U šestom razredu radimo narodne pesme kosovskog ciklusa. Mala su to deca, reći će neko, za ovako složene probleme, ali finale me uvek iznenadi. Njihovi zaključci uvek budu odlični.
U planu su za ovu oblast određena tri časa, ali ih uvek produžim, bar za jedan, nekad i više, u zavisnosti od dinamike izlaganja i zaključaka. Ne žurimo. Svemu posvećujemo maksimalnu pažnju dok ne dođemo do suštine.
Tema našeg istraživanja je: Kosovski boj – istorija i legenda. Neka forma projektne nastave. Na mesec dana pre časova za prezentaciju i diskusiju učenici dobiju zadatke po grupama. Zadaci su vezani za pojedinačne tematske celine: nagoveštaji boja, pripreme za boj, prikaz bitke, posledice boja. Upućeni su na konsultacije sa nastavnikom istorije, dati su linkovi prema relevantnoj istorijskoj literaturi, motivisani da pogledaju određene epizode dokumentarnih filmova Srpski junaci srednjega veka. Prvi deo zadatka je pažljivo beleženje istorijskih činjenica vezanih za Kosovsku bitku. Drugi deo zadatka se odnosi na čitanje pesama i izdvajanje detalja koji čine legendu.
Svoje izlaganje đaci pripremaju u dve kolone: istorija i legenda. Zatim, na času, svi zajedno analiziramo kako su se određene istorijske činjenice menjale. Pokušavamo da razumemo zašto je to bilo tako. Zašto je narod Kosovsku bitku razumeo kao odsudnu, zašto je Lazar izabrao nebesko carstvo, zašto je Vuk Branković morao postati izdajnik, kakva se poruka šalje prikazom samo ženskih likova posle boja?
I deci je jasno.
Bez većih intervencija i bez ikakvog nametanja, oni uviđaju da je moćna srpska srednjevekovna država nestala, da su joj preostala parčad bila sklona padu, da je odbrana bila neophodna i da je žrtvom jedino čast mogla biti sačuvana. Deca razumeju kako se narod kroz vekove osmanske vlasti tešio slavnom prošlošću i pozivao na hrabrost u momentima beznađa. Isto tako, oni zaključuju da je bitka vojnički bila unapred izgubljena, shvataju ulogu hiperbole u prikazu odnosa snaga, pa im je i pitanje izdaje razumljivo kao opravdanje velikog gubitka.
Kao najbitnije i najupečatljivije delove kosovske legende oni uvek izdvajaju Lazarevu kletvu i opredeljenje za nebesko carstvo. Kažu da je kletva jeziva, ali neophodna kako bi očuvala jedinstvo. Nebesko carstvo razumeju kao čin nužnosti. Premali su da shvate pojam duhovne nadmoći nad ovozemaljskim vrednostima.
Oni u žalosti Majke Jugovića zaista saučestvuju. Kosovku Devojku vide kao samu zauvek. Srbiju kao opustošenu. Ostale su samo žene.
Moja deca dolaze do suštine epskog narativa.
Tokom svih časova neprekidno vučemo paralele i izvodimo zaključke. Šta je istorija, šta je legenda? Zašto je legenda nadrasla istoriju? Zaključujemo da je legenda sačuvala duh naroda i njegovo dostojanstvo, da je pozivala na hrabrost u vekovima borbe za slobodu. Zato posle ovih časova čitamo poeziju koja je odjek kosovske legende i to bude potvrda zaključaka. Prepoznajemo u stihovima nama bliskih pesnika odjeke legende, naročito pozive na svesno žrtvovanje za čast, veru i slobodu.
I ja posle ovih časova osećam mesijansko zadovoljstvo. Međutim, vreme me demantuje. Moji đaci, posle nekog vremena, posle nekoliko razreda, opet zarone u legendu kao u jedinu istinu. Znam da to nije moja krivica. Tešim se kako sam uspela ako sam makar nekolicini posložila pinkle da ne lutaju i ne budu plen.
Opšti društveni narativ ruši sve ono što se na ovim časovima postigne. Deca ne žive samo u školi. Gledaju okolo, slušaju, upijaju. Kosovski mit je kod nas deo popularne kulture, feljtona, dnevne politike, zapaljivih navijačkih slogana. Tema je tetovaža i svakog drugog demonstrativnog zaricanja. On je mera patriotizma. Jer, kod nas se patriotizam ne meri znanjem o nacionalnoj prošlosti, ne meri se poštovanjem, vaspitanjem, meri se galamom i svadbarskim nadvikivanjem. A tu je kosovski mit zgodan. Moćni neprijatelji i odlučnost malog naroda. Svesna žrtva zarad svetle budućnosti. Izdajnik kome smo do juče verovali. Dve kolone, verujući i neverujući. Majke kamenog srca, jednako junačke kao i njihova deca.
Zato moja deca potonu. Nesvesno propadnu u jamu decenijske manipulacije, nekad svesne, nekad propagandno potrebne.
Zato nam je svaki Vidovdan novi ispit. Nova podela. Iskušenje svrstavanja. Što je trenutak u kome živimo izazovniji, to je odjek kosovske legende jači. A to nas neće spasiti. Postaćemo svoji kao narod kada budemo znali zaista ko smo, kad uvažimo istoriju kao učitelja i razdvojimo je od šarenih boja legendarnog. Jer legenda nastaje tamo gde istorija boli. Taj bol se ne leči epskim oblogama, već uviđanjem kako da ga sledeći put savladamo ili zaobiđemo.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca