У вртићу одлучује само васпитачица.
За децу су у вртићу најважнији вршњаци. Они су незаобилазни у најомиљенијим активностима деце, кључни су за осећај дететове прихваћености и припадања, главна подршка у ситуацијама туге или страха. На другом месту је игра, а на трећем је важност учешћа деце у животу и активностима вртића, неки су од резултата истраживања Драгане Павловић Бренеселовић, професорке Филозофског факултета Универзитета у Београду, у којем су учествовала деца узраста од пет до пет и по година из предшколских установа у Србији.
– Како за Данас објашњава професорка Бренеселовић, истраживање је покушај да се деца чују, представљањем њихове перспективе о вртићу и сагледавањем тога у светлу савремених теоријских полазишта о предшколском васпитању.
Игра је убедљиво најомиљенија дечја активност у вртићу, и то са једним или више блиских вршњака, чешће у радној соби него у дворишту, показује истраживање. На другом месту је игра напољу на справама, такође у друштву блиских другара, а ниједно дете не помиње учешће васпитача у активностима напољу. Трећа по рангу омиљених активности је цртање и њу чешће наводе девојчице од дечака.
Три четвртине деце каже да у обданишту мора да се ради оно што од њих тражи васпитач. Скоро 90 одсто сматра да у вртићу одлучује само васпитачица, а две трећине деце истиче да сами могу одлучивати једино у слободним активностима, и то шта ће се играти, са ким и којим играчкама.
Истраживање је показало да рутинске активности у вртићима (одржавање хигијене, обедовање, распремање играчака…) као и оне које организује васпитач, имају превласт над игром, те да постоји јасна поларизација активности на учење и игру. А управо учење највећи број предшколаца (44 одсто) наводи као разлог доласка у вртић. Око 38 одсто деце доживљава обданиште као место за чување, четвртина долази у вртић да се игра, а свако пето дете због дружења. Око 12 одсто петогодишњака иде у вртић јер воли.
С друге стране, међу одговорима на питање шта би рекли другој деци зашто да дођу у вртић, петогодишњаци, пре свега, наводе могућност дружења и игре. Петина истиче учење, а сличан проценат припрему за школу и чување.
Половина деце која су учествовала у истраживању каже да у вртићу није дозвољено нарушавање правила којима се обезбеђује безбедност и спречава уништавање играчака, трећина наводи да не сме да се излази из собе без одобрења, а осам одсто да није дозвољено узнемиравати васпитачицу и улазити у њен простор.
На питање „шта се свиђа твојој васпитачици“ највећи број одговора деце (65 одсто) може се сврстати у категорију „бити добар“, под чим се подразумева повиновање одређеним захтевима, бити миран и тих, понашати се у складу са правилима, реализовати активности које зада васпитач и бити послушан. Занимљиво је да 12 одсто деце каже да се васпитачици свиђају продукти њихових активности – оно што нацртају или кад ураде задатке како треба, а само пет одсто наводи да васпитачи воле дружење, игру и задовољство деце.
За већину петогодишњака добар васпитач је онај који се са њима игра или учествује у заједничким активностима, а за 12 одсто онај ко им дозволи да се играју онога што воле. Истраживање указује на раскорак између онога што деца сматрају одликама доброг васпитача и онога што они раде, јер према исказима деце, васпитачи у вртићу, пре свега, „раде своје послове“, „чувају децу“ и „управљају децом“, док добри васпитачи учествују у игри и активностима са децом, имају позитиван емоционални однос, уче децу, дају им слободу и воде их у посете.
Иако трећина деце говори о пословима васпитача из којих су деца искључена или се своде на прозивање, истраживачи истичу да то не значи да васпитачи не раде ништа са децом, већ више одражавају дечје разумевање питања шта раде одрасли, при чему су нека деца настојала да наведу послове одраслог „мимо деце“. Друго могуће тумачење је да је активност писања од стране васпитача врло често присутна и уочљива деци.
Готово половина петогодишњака има позитивне емоције према вртићу, али их највише везују за вршњаке. Највећи број наводи најбоље другове и другарице као подршку у ситуацијама када су тужни или уплашени, а три пута мање васпитача. Анализе исказа деце показују да васпитачи, пре свега, реагују на ситуације физичког напада, физичких повреда деце и „видљиве“ емоције (љутња, плач), а не на повлачење, страхове и нерасположење. У прилог тези да се емоционалним стањима деце у предшколским установама не посвећује довољна пажња, говори и податак да већи број оних који су учествовали у истраживању негира постојање негативних емоција, као што су туга или страх.
Извор: Данас