Ни 15 година након увођења инклузивног образовања, што је омогућило да се деца са сметњама у развоју уписују у редовне основне школе, у пракси не постоји додатна образовна подршка ни за децу ни за наставнике, речено је данас на конференцији за медије коју је организовало удружење родитеља деце са аутизмом „Бази Мили“.
„Ни у једној редовној школи у Србији не постоји педагошки асистент за децу са сметњама у развоју, стручњак стално запослен у школи, који би помагао и деци са СУР и наставницима током школовања“, рекла је Милица Николић, оснивачица удружења „Бази Мили“, мама четрнаестогодишњег дечака Лазара који има аутизам, и који похађа школу „Миле Дубљевић“ у Лајковцу. То је, како је речено на конференцији, једина школа у Србији која је однеданво, заједничким радом родитеља и директорке, за стално запослила дефектолога-олигофренолога који обавља посао педагошког асистента.
Према истраживању које је удружење спровело, 100% испитаника/наставника у редовним школама сматра да је потребно ангажовање педагошког асистента за децу са сметњама у развоју у њиховој школи.
– Педагошки асистент би требало да буде особа која је запослена у редовним основним школама, а која би пружала свеобухватну подршку групи ученика са сметњама у развоју. Дакле, то није исто што и лични пратилац. Он пружа подршку наставницима и запосленима у школи, што је јако битно. – објаснила је председница удружења „Бази Мили“ Милица Николић.
Сарадник за инклузивно образовање у Министарству просвете др Стеван Несторов рекао је да је ресорно министарство 2023. године упутило иницијативу да се у каталог занимања уведе и занимање педагошки асистент. Како каже, очекује да до 2026. године 40 педагошких асистената буде запослено у школама које за то испуњавају услове.
Директорка ОШ „Миле Дубљевић“ из Лајковца Биљана Жујовић казала је да у њиховој школи већ две године ради олигофренолог која је задужена за рад са децом са сметњама у развоју. Резултати су, истакла је, већ видљиви, а атмосфера у школи, колективу и међу децом много боља.
Жујовић се присећа случаја дечака Лазара који је у школу на чијем је она челу дошао у другом разреду. Он је одличан ђак и имао је личног пратиоца. Све је, каже, текло уредно до неких момената када је он био узнемирен, али у школи су знали шта у тим ситауцијама њему прија и то су и радили. Потом је дошла корона, онлајн настава, и полазак у пети разред, када су се јавили одређени отпори, неприхватање детета са аутизмом.
„Дошли смо до ситуације да су родитељи питали: ‘Па је л’ то дете мора да иде у редовну школу?’ Тада сам ангажовала са 50% норме дефектолога-олигофренолога која на неки начин ради посао педагошког асистента и то је био прави потез“ – присећа се Биљана Жујовић.
Од тада се, каже, сви осећају сигурније.
– Дефектолог, у нашем случају олигофренолог је нека спона између наставника, родитеља, ученика и других родитеља. Требало је доста рада и труда да родитељи и ученици прихвате чињеницу да ми имамо обавезу да пружимо једнаке шансе свој деци. И ми у том правцу делујемо и даље се едукујемо. Лазар је прилично самосталан што се тиче наставе и боравка у школи. И сматрам да смо за сада постигли циљ онолико колико смо могли – закључила је она.
Конференцији у Медија центру присуствовала је и мр Данијела Вуковић, педагошкиња, једна од експерткиња који су радили на увођењу инклузивног образовања, и сама особа са инвалидитетом. Она је истакла да су, због непостојања одговарајуће подршке у пракси, деца са сметњама у развоју у повећаном ризику од дискриминације па чак и сегрегације.