Iza mnogo puta izrečene tvrdnje da se ocene poklanjaju zbog pritiska roditelja skriva se česta praksa u našim školama da nastavnici samoinicijativno spuštaju kriterijume ocenjivanja ne bi li veštački podigli prosek.
Umesto da pismene provere znanja budu objektivnija provera učeničkih postignuća (i spreče čuvenu rečenicu „njega/nju više voli pa joj je postavio/la lakša pitanja), dešava se paradoks da mnogi nastavnici unapred smišljenu bodovnu skalu prekrajaju kada pregledaju kontrole i pismene zadatke, ako procene da nema dovoljno petica i četvorki. Još je neverovatnije da to ne skrivaju, jer je „ključ“ odštampan u testu, pa đaci u startu znaju kako će biti vrednovani njihovi odgovori.
Biljana Radović, psihološkinja u Gimnaziji „20. oktobar“ u Bačkoj Palanci, kao jedan od razloga ovakve prakse navodi odredbu pravilnika o ocenjivanju po kojoj se mora ponoviti pismena provera na kojoj više od polovine učenika dobije slabu ocenu.
– Kada se to desi, nastavnik, opterećen svim vrstama pritisaka, počinje da sumnja u sebe, pita se da li su zahtevi bili previsoki, kakve neprijatnosti mogu izaći iz toga i pomera lestvicu. Mnogo je pravila u školi koja su „prozivajuća“ za nastavnike. Dešava se i da stariji učenici manipulišu ovim pravilom: ako nisu dovoljno spremni za kontrolni da dobiju željene ocene, dogovore se da ga loše urade kako bi se morao ponoviti. Znaju da je nastavnik u toj situaciji bespomoćan – kaže Radović.
Nije tajna da postoje pritisci roditelja i drugih osoba van škole da se ocene poklanjaju, ali zašto to nastavnici spuštaju lestvicu i kada od njih niko ne traži?
– Škole su pod velikim pritiskom. Previše je pretnji tehnološkim viškovima, zatvaranjem odeljenja… Škole se otimaju za učenike. Prilikom spoljašnjeg vrednovanja, kao loš parametar se uzima ako ustanova ima ponekog učenika koji ponavlja ili se ispisao. Svaki neuspeh takve vrste tumači se više kao neuspeh nastavnika nego učenika. Slažem se da nastavnici imaju veliku ulogu u dolasku učenika do uspeha, ali nisu svemogući.
Kome ide u prilog deljenje nezasluženih ocena?
– Usko gledajući, postoji trenutna korist. Učenici i roditelji će biti zadovoljni, a nastavnik neće imati problem. Šire gledajući, svi su na šteti. I učenik, i nastavnik i društvo u celini. Učenik će izaći iz škole sa manje znanja, što će mu sigurno davati manje šansi u budućnosti, nastavnik će ostati sa gorkim ukusom da se njegov rad ne vrednuje, a društvo će imati sve lošije stručnjake i sve manje obrazovane građane, što je zabrinjavajuća činjenica. Međutim, ova pojava i dalje opstaje, jer su neki mehanizmi i pravila ustrojeni tako da je podržavaju. Evo primera: prilikom upisa u srednju školu više se vrednuje opšti uspeh nego postignuće na završnom ispitu. Dakle, zdravom logikom, učeniku se još uvek više isplati da ima poklonjene ocene nego znanje na završnom ispitu.
Kakvu poruku nastavnici šalju đacima, jer se takva praksa ne krije?
– Lošu, naravno. To je poruka kojom se devalvira znanje. Međutim, uzrok tome ne treba tražiti samo u nastavnicima. Popustljivost je vaspitni stil u kojem deca kod nas danas odrastaju i on se samo proširio na školu. U našem društvu deci se ne šalju poruke kojima se vrednuje znanje i, posebno važno, uloženi trud. Mnogo je više poruka makijavelističkog karaktera. Svedoci smo afera o kupljenim diplomama, zapošljavanju preko veze i slično. U neke od njih bile su uključene i javne ličnosti koje bi trebalo da budu model ponašanja. Imam utisak da nastavnici vode donkihotovsku borbu. Od njih se očekuje da kod učenika izgrade pozitivan odnos prema znanju i radu, a u tom poslu su sasvim sami.
Da li se učenicima stvara lažna slika da znaju više nego što objektivno znaju?
– Ne bih se mnogo bavila lažnom slikom o znanju. Ubeđena sam da đaci znaju kako su došli do ocena i dokle „dobacuje“ njihovo znanje. Mnogo više me brine kakve vrednosti ćemo izgraditi kod njih. Učenici formiraju uverenje da nešto zaslužuju bez uloženog truda, da u životu mogu malo davati a mnogo dobijati, da je „snaći se“ sasvim legitiman put do uspeha. Na primer, đacima je veoma teško objasniti da je prepisivanje na kontrolnom nemoralan postupak. Oni to smatraju sasvim prihvatljivim i tretiraju kao manifestaciju drugarstva.
Šta je sa onima koji su svoje ocene pošteno zaslužili?
– Nažalost, retko ko pita učenike od kojih se prepisuje, koji su do znanja došli napornim radom, kako oni gledaju na to. Ali podležu pritisku vršnjaka, da ne bi bili odbačeni i obeleženi. Učenici koji prolaze kroz školovanje „lakšim putem“ dobijaju vetar u leđa. Oni koji se zaista trude skupljaju ogorčenje. A to loše utiče ne samo na odnos prema društvu. Ovi učenici vremenom počinju da grade lošiju sliku o sebi, povlače se i ćute. I tako formiramo društvo u kojem se ne čuje glas najboljih.
Izvor: Danas