“Важно је научити децу да поштују ауторитет.”
“Најбитније је да понесу лепо понашање из куће.”
“Од малих ногу треба да препознају праве вредности.”
“Да не дају на себе, али да не почињу први.”
“Деца треба да помогну другима у невољи.”
Листа приоритета у васпитању је предугачка, а увек сте баш ви они који одлучују о томе ком треба дати предност. Исправни или не, савремени или не, ови савети су нешто што често можемо чути у свакодневној причи међу родитељима, у зборницама, на састанцима и окупљањима. Рецепт не постоји и због тога није лако. Одговорност је велика, а ви се носите са њом онако како најбоље умете.
Празни концепти
На први утисак се чини да је у овим све бурнијим временима васпитавање деце односно тинејџера теже него икад. Њихов развој тече у дигиталном добу које је потпуно различито од онога што познајемо. Они су се нашли у оквирима у којима су друштвене разлике (културне, родне, економске…) веома велике, а то је такође различито од онога што познајемо. Расту у окружењу у ком је пре очекивано окренути се себи него окренути се заједници, што је такође различито од нашег личног искуства. Они су генерације пред којима су незамисливи изазови, притисци, али и неизвесности које ми нисмо прошли током свог одрастања.
Толико је савета за добро родитељство, али је исто толико и препрека у његовом остваривању.
Сви знамо колико је некада тешко бити доследан.
Било да желите да одржавате традицију васпитања која је потекла од ваших старијих, било да се држите савремених гледишта на дете и родитељство, чувајте се празних концепата васпитања као што су “лепо понашање”, “добри манири”, “праве вредности” и слично. На почетку овог текста су наведени и понеки, баш такви, празни савети. Концепти васпитања попут ових немају никакву корист, јер се могу тумачити на много различитих начина и самим тим нису од велике помоћи. Управо Ви сте кључни модели пожељног понашања, Ви указујете на то који манири и које активности дете воде до циља (и до ког циља) и коначно, сваки родитељ, васпитач и наставник са дететом гради вредности које сматра битним.
Шта је заправо једино важно?
Ипак, у мору свих савета који вам се пласирају, постоји један о ком се недовољно размишља а обухвата све: важно је да научите дете да воли себе. Није то неко револуционарно откриће, рекло би се на први поглед. Али, тиме што истински и целим бићем ви волите своју децу, не значи и да сте показали како они сами себе да воле. То је једна од честих грешака коју већина одраслих прави. Подразумева да је њихова љубав пренета на дете самим тим што постоји.
Дете које воли и цени себе:
-није агресивно јер нема потребу да напада како би надоместило своју несигурност
– нема страх од грешке, нити га мучи анксиозност јер зна да ако погреши, не следе страшне последице и неће као особа вредети мање
– није несигурно јер сте заједнички изградили његово самопоуздање и увиде у сопствене квалитете и оно не мора изнова да се доказује свету
– помаже другима јер је стабилно и може да буде ослонац својим вршњацима, али и одраслима
– разуме туђу перспективу јер пре свега разуме себе и зна ко је а ко није
– уме да се бори за себе јер има изграђен идентитет, није само једно слепо послушно биће већ самостално мисли, дела и активира се у сопственом и интересу других ако је потребно
…
Из ових пар примера је јасно да овакав приступ обухвата све друге и уједињује их (какво понашање треба изградити, како третирати агресију и бунт, како помоћи развој самопоуздања, како усмерити дете ка другима, како код младих превенирати депресију, панику, беспомоћност итд.)
Да се осврнемо на примере из оног родитељског разговора на почетку:
- Тинејџер или дете које поштује и воли себе ће умети и да се адекватно супротстави ауторитету, али и да га прихвати уколико је то у датом тренутку у његовом интересу. Ако се ауторитет темељи на страху, он нити обезбеђује сигурност и љубав, нити га дете препознаје као вредност коју треба поштовати.
- Лепо понашање (које овако дефинисано свако може произвољно да тумачи) не постоји као нешто универзално. Постоји оно понашање детета или адолесцента које је одговор на пружену утеху и стабилност, и тим понашањем дете тежи да обезбеди и другима да се тако осећају.
- Што се “правих вредности” тиче, о томе је већ довољно речено. Узмимо за сада да је прва вредност дететово самоцењење, способност ослушкивања својих потреба и својих снага.
- Дете које “не да на себе” може се развити једино уз разумевање сопствених емоција-свог страха, среће, туге и беса, а не простим подучавањем реченицама попут: “Ти си јак/а.” “Ко ти шта може, види колики/а си!”
- Зрело помагање другима у невољи код ваших тинејџера настаће тек када умеју да помогну себи и када их убедите да су они вредни поштовања и љубави, да су јединствени и имају сопствене ресурсе у себи.
Како?
Лако? Не. Брзо? Не. Усађивање љубави према себи код деце се постиже континуираним и несебичним давањем, подршком, похвалама и додиром. Иако некад немате решење или прави савет, то је у реду, не морате. Само пружите загрљај и топлину, без речи. Уважите дететова осећања и подстичите да их оно саопштава. Пустите дете да се исплаче колико код година да има, то је такође у реду и не чини било кога мање вредним. Када нешто постигне, издашно то похвалите. Ниједна материјална награда то не може заменити. Повремено истичите јасно дететове врлине, приметите промене, напор и труд. Кажите шта волите код њега/ње. Будите присутни и будите дететова сигурност колико можете.
И запамтите, нема савршених родитеља и наставника и нема савршеног детета. Нема модела без недостатака и грешака. Сви смо само људска бића, и баш то треба да научимо децу јер је важно да себе воле и прихвате такве какви јесу.
Тамара Костић, психолошкиња
Извор: www.skolskiportal.rs