– Hej, pa gde si ti?? Ne videh te nedeljama! Kako ste, šta radite?
– Ništa me ne pitaj! Vuk ovih dana ima prijemni za srednju, živi nismo! Iza ovoga će mi trebati dugačak godišnji odmor!
– Ma, da li je već došlo do srednje? Pa, koju će?
– Ne znam, navešće sve jake gimnazije, pa gde upadne.
– Koje su jake, nisam u toku?
– Pa znaš ono, ozbiljne škole, nećemo svakako neku tamo bez veze, nego neku gde se radi!
– A koje su bez veze? Izvini, ja stvarno ne znam, moji su tek peti razred, ali da naučim na vreme…
– Vidi, naučićeš! Pogledaš samo da li se petice dobijaju na lepe oči ili se radi ozbiljno.
– Hoćeš reći, ako se namuče onda je škola jaka?
– Naravno, mora da se radi, nema ništa bez muke! I mi smo se mučili!
– Jesmo… i opet ništa ne znamo! Ja bila „vukovac“ i u osnovnoj i u srednjoj, na fakultetu sam imala prosek preko 9, i? Tek kad sam počela da radim, u praksi sam stekla neko znanje…
– To jeste, isto i ja, a pravo da ti kažem ni Vuk nema znanje, iako je kandidat za đaka generacije, ali naučiće, ima vremena! Samo da upiše sad školu pa ćemo lako sve posle.
– Da… Ali stvarno, da li učenje mora da bude muka da bi vredelo…
– Mora!
– A, što? Mislim, i ako se muče i ako se ne muče na kraju ništa ne znaju! Nama na prošlom roditeljskom razredna pola sata pričala kako su deca non-stop na telefonima, ne čitaju ništa, ne komuniciraju jedni s drugima osim preko mobilnih, ali to je što je – ne možemo se praviti kao da su sedamdesete godine prošlog veka…
– Deca su uvek bila ista, i nisu volela školu!
– Pa, čak i da je tako, šta je rešenje? Dići ruke? A mislim da i nije baš tako – oni uče sad isto kao ja ili moji roditelji. Mama mi stalno priča kako je imala enciklopediju „Sveznanje“, i ako informacije nema u njoj, trči u biblioteku u nadi da će nešto pronaći. Sad ti je to jedan klik. Kako i zašto opet da bubaju tolike informacije kao da žive u vremenu moje mame?
– Pa moraju da nauče i neku informaciju, nije život samo pesmica!
– Ja sam više naučila od Dejvida Belamija i „Opstanka“ i takvih emisija nego na svim časovima zajedno. Što ne bi moglo da bude zabavno, pa da žele da nauče?
– E, moja ti, ko je nas pitao da li želimo i da li je lepo?
– Istina, ali misliš li da je to dobro? Ja sam imala profesore koji su tražili godine, datume, učili smo lekcije napamet i ako preskočimo jednu reč – ocena manje… Ali, koja je vajda od toga? I nije mi jasno – vidi se da rezultata nema, ali se i dan-danas uči isto! Ovi moji klinci već uče kao papagaji, pojma nemaju o čemu pričaju… I već sad, u petom osnovne, stalno su pod stresom, kad je kontrolni, pismeni, kad ih pita…
– Pa, i mi smo bili pod stresom, i šta nam fali, ’ajde molim te!
– Ne bih se složila da nam ništa ne fali, nismo baš briljirali kao generacija… Samo teško neobrazovan narod može da dozvoli da mu se sve ovo dešava i da ćuti. Recimo, stalno slušam od svojih prijatelja, sve kao neki fakultetski obrazovani možeš misliti, kako je školstvo „besplatno“! To znači da pojma nemaju šta je budžet i kako se novac raspoređuje. Mogla bih do sutra navoditi primere.
– To jeste, ali to je uvek tako bilo.
– Pa, ako je loše, hajde da menjamo! Ja čeznem da vremenom gde će deca želeti da idu u školu, kao što idu na sport i žao im je kad propuste čas!
– Drugo je sport, to je jurcanje, to svi vole!
– Prvo, ne vole svi, a drugo, iz tog jurcanja imamo uspešne košarkaše, fudbalere, vaterpoliste… Možda nisu ni osetili da rade nešto veliko radujući se „jurcanju“? Po tom principu bi muzička škola bila „drugo, to je sviranje i pevanje“, pa evo kukaju da se ispišu, iako su bili laureati na svakom takmičenju na koje su izašli!
– Ne znam… Znam samo da smo u kući svi kao u opsadnom stanju, samo ovo ludilo da prođe da dušu odmorim, a posle neka bude najgore i stres i sve, samo neka se upiše.
– Uh… meni je već žao moje dece ako je tako – prijemni je stres, cela porodica se raspadne, dete ne može da spava od straha hoće li upisati, i onda kad upiše i krene ta škola „ništa nema veze“. Pa, što je onda taj prijemni toliki stres? Žali Bože svakog sekunda nerviranja…
– Videćeš kad ti Una i Marko dođu do osmog, ima da te pitam kako razmišljaš… A mene će tad čekati Vukov fakultet, majko mila…
– …ako mu se ne smuči sve i digne ruke od knjige zauvek?
– Pomeri se s mesta!
– Šalim se malo, ali nešto ozbiljno ne valja! Nisam sigurna da je taj metod „mučenja“ dobar. Mislim da ne daje rezultate, ali se gura kao da se pokazao fantastičan! Pogledaj recimo Nila Tajsona! Najkomplikovanije stvari objasni tako da ti bude žao što je emisija gotova! Zamisli da im je, recimo, fizika takva, pa ženo, uče o svetu koji ih okružuje, što to mora biti stresno, dosadno i suvoparno?
– Pa mora, moraju da imaju radne navike!
– Misliš, neće imati ako im se sve predaje zanimljivo?
– Pravo da ti kažem, ne znam ni sama. Hajde, pričaćemo na nekoj kafi, samo da mi prođe ovo ludilo oko prijemnih!
– Važi, javi kako je prošao!
– Hoću… Drži nam palčeve svima…
Autor: Maja Bugarčić