Kako reagovati kada na sred radnje ili usred prepunog autobusa vaš, to tada, divni mališan, krene da pravi scenu i vrišti na sav glas? „Samo sačekaj da dođemo kući“, sopstveni nervni slom kao odgovor na njegov bes ili, najmanje očekivano – apsolutno neobraćanje pažnje na histerično dete?
Pročitajte kako iz ugla slučajnog prolaznika izgleda jedna mama koja uspeva da drži situaciju pod kontrolom.
Dok je dečak divljao u nastupu besa, majka ga je ignorisala
Nedavno sam ispred marketa u komšiluku videla jednu ženu sa bebom u ‘kengur’ nosiljci na grudima, dok je drugu – malo veću – gurala u kolicima. To nije bilo sve – tu je bio i trogodišnjak koji ju je držao za ruku, u nekontrolisanom nastupu besa. Neverovatan prizor – čitav roj male dece. Nisam mogla da prikrijem znatiželju.
Morala sam da vidim kako će ih dovući do auta. I – još gore – kako će uspeti da premosti ostatak dana, koji je kao provalija deli od večeri i stavljanja dece u krevet?
Dečji repertuar provokacija je beskonačan
Trogodišnjak je uporno pokušavao da napravi scenu. Kažem „pokušavao“, jer je po svaku cenu insistirao na sukobu sa svojom majkom, u kome je ona odbijala da učestvuje. Odlučnog koraka i sasvim dostojanstvenog izraza lica, nastavila je da ga ignoriše.
Mislim da nikada nisam videla spektakularniji primer vaspitavanja dece. Ova žena, koju sam jedino mogla da zamislim u nekom skučenom jednosobnom stanu, mogla je da održi seminar na ovu temu.
Trogodišnjak je uporno ponavljao: „Ti si nevaljala“. Pokušala sam da se setim stvari koje bih ja izgovorila u ovakvoj situaciji, u vreme kada sam i sama bila izložena sličnim napadima. Odgovarala bih: „Kako to misliš, ja sam nevaljala? Ti si taj koji je…“ Ali, ne – ova majka je jednostavno ćutala. I, pošto nije uspeo da izazove reakciju svoje majke, klinac je ispaljivao ćorke.
Sada je promenio taktiku. „Smrzavam se. Nemam ni džepove na jakni.“ Na šta je njegova majka smireno odgovorila: „Baš šteta. Trebalo je da obučeš jaknu sa džepovima.“ U njenom glasu nije bilo ni traga sarkazmu – naprotiv, celu rečenicu je izgovorila tonom kojim bi neko rekao: „Mislim da ću danas da obučem onaj plavi džemper.“ Bilo je očigledno da hladnoća neće proći kao povod za emotivnu raspravu.
Ukoliko ste slučajni posmatrač, imajte milosti prema roditeljima
Shvatila sam da se ovde postavlja jedno novo egzistencijalno pitanje vaspitavanja dece: ukoliko napad besa koji obuzme dete na prakingu ne izazove reakciju njegove majke, da li se uopšte radi o napadu besa?
Na neutralnom terenu kakav predstavljaju javna mesta, odrasli jednostavno nisu dorasli deci. Deca su ovde u ogromnoj prednosti, iz prostog razloga što su glasna i ne znaju šta je to obzir. Pogubna kombinacija. I dok se izliv dečjeg besa kod kuće još i može kontrolisati, na javnom mestu to jednostavno nije moguće.
Iz ovog razloga, uvek iskazujem puno poštovanje svakom dvogodišnjaku koga sretnem u autobusu ili avionu. Sa izuzetkom vozača i posade u pilotskoj kabini, niko od prisutnih nema veću moć kontrole nad daljim tokom puta od ovog ljupkog malog stvorenja. Uspaničenim roditeljima obavezno uputim osmeh podrške i razumevanja. Oni skrivaju pogled, stideći se onoga što verovatno sledi – trenutka kada se njihova devojčica pretvara u malog monstruma. Usrdno se molim da nisu zaboravili da ponesu dovoljno markera, grickalica i neki dobar sedativ za sebe.
U našim očima, dete koje se nekontrolisano bacaka po podu prodavnice ispred police sa čokoladama, nemininovno otkriva naše najdublje nesigurnosti strancima koji posmatraju taj prizor. Bez obzira na to što posmatrači mogu reagovati saosećajno ili uz dozu humora, njihovo prisustvo u tom trenutku za nas predstavlja samo jedno: potvrdu najgorih slutnji da smo sve vreme grešili u vaspitavanju deteta. Svakako nam nisu smeli tek tako dopustiti da bebu odvedemo kući iz porodilišta, a da prethodno ne provere hoćemo li moći da je vaspitavamo. Pošto smo očigledno već napravili nepopravljivu štetu, onda je svejedno da li ćemo na kraju kupiti tu čokoladu.
Ni po koju cenu ne reagujte na dečje provokacije
Tajna uspeha naše junakinje sa parkinga počiva u njenom svesnom izboru da ignoriše obzirnost. Iako svesna činjenice da sam stala i netremice ispratila čitavu scenu, ni jednog trenutka nije dozvolila da moje prisustvo poremeti njenu kontrolu nad situacijom, baš kao što to nije dopustila ni svom trogodišnjem sinu. Da sam u tom trenutku mogla da se vratim unazad, u vreme kada sam i sama bila mlada majka, i da sebi dodelim jednu osobinu, to bi svakako bila ta čudesna moć da zadržim kontrolu nad ovakvom situacijom.
Dok su ulazili u auto, čula sam dečaka kako preti: „Kad dođemo kući, idem pravo u svoju sobu!“ Na šta je majka smireno odgovorila: „Mislim da je to odlična ideja.“
Šah-mat.
Izvor:Eci peci