Базичне животне вредности и васпитање се “примају” до почетка пубертета и то из начина живота, а не на часовима и “речима”. Уз то, прво се гради темељ, па онда грађевина. Тај темељ је васпитање и он није само темељ индивидуалне личности, већ “цигла” уграђена у темељ друштва…
Упорно покушавамо да васпитавамо речима и то онда када је “воз” одавно прошао. Никако да признамо да је моћ речи мала у односу на моћ дела…
Следеће, код деце снага осећања је неупоредиво израженија од снаге разума, (на жалост ово се све више односи и на одрасле), а ми о томе немамо појма. Обраћмо се језиком разума онима који говоре језиком осећања, и чудимо се што нас не разумеју. Ако ћемо да будемо искрени, не разумемо ни сами себе. Пристајемо да се бавимо глупостима чак и када смо сигурни да у томе нема никаквог смисла. Ни не слутимо да су језик разума и језик осећања два суштински различита језика без обзира што се користе исте речи…
Када свеукупна настава у млађим разредима буде усмерена на живот и васпитање, тада можда нешто крене на боље. Све док дозвољавамо да на одмору буде обрисано или срушено оно што се са муком гради на часу, узалуд је подгревати илузију да се нешто може променити.
Не вреди жедног хранити, нити гладног појити, а школа на све начине покушава управо то. Кљукамо децу науком, а већина њих се пита шта ће им то у животу. Најгоре је што су углавном у праву и што тек по неко пронађе себе на том путу. Ко не разуме живот, њему ни наука ни задовољства не могу донети испуњење…
Прва четири разреда су разреди за животне вредности. То је оно за чиме деца вапе док трче од једног до другог задовољства.
То траже, али ми то не разумемо јер ни сами нисмо довољно њима храњени. Научени смо да је важније оно што знамо, па чак и када је погрешно, него оно што јесмо као биће. Не усуђујемо се да признамо да нема те науке која дете или човека може учинити добрим ако је у “души” оно друго. Оно што знамо није, и не може бити, оно што јесмо. Можемо знати “све” и бити лоши, али и не знати “ништа” и бити добри. Ако нисмо испуњени добротом, то се ничим не може надоместити, па ни испуњеношћу знањем, ни испуњеношћу љубављу… ГЛАДНОГ НЕ ВРЕДИ ПОЈИТИ, НИТИ ЖЕДНОГ ХРАНИТИ. У тој реченици је корен највећег проблема који нагриза не само школу, већ и друштво…
Не требају нам планови и програми да бисмо децу хранили животoм, нити нам треба задовољство да бисмо децу појили задовољствима и љубављу. То су периферне ствари у поређењу са смислом постојања. Треба нам да освестимо да није исто мислити и маштати, и да није добро све што је лепо и пријатно. Да бисмо томе научили децу, прво је потребно да схватимо да су наука и знања зидови који лако пуцају ако су у темељи саграђени од љубави, задовољстава и себичности, уместо од доброте и васпитања… Чему школа ако не налази начин да деци објасни да постоји нешто узвишеније, важније и потпуније од осећања и љубави – нешто што човека више чини човеком од одела и шминке којом прикрива своје нечовештво са којим није рођен, већ које је стицајем околности пригрлио јер није препознао ништа вредније, обично зато што није имао подршку да превазиђе сопствену себичност. Колико децу хранимо (чистом и изворном) добротом, толико можемо да очекујемо од времена у које их шаљемо…
/Из семинара: Уметност васпитања, и Рад са презаштићеном децом/