Sigurno ste se nekada zapitali kako da vaše dvoipogodišnje dete bude samostalnije? On je vaš mali pomoćnik, drugar sa kojim obavljate sve poslove i istinski uživate u vremenu koje provodite zajedno. Zbog toga, deluje kao da on ne može ništa da uradi ukoliko vi niste tu, što ponekad ume da bude frustrirajuće. Da li tražite previše od njega u ovoj fazi razvoja?
Stalno mu govorite kako mama mora da odradi neki posao i da treba sam da se igra, a da će se mama igrati sa njim kada završi, ali on to ne prihvata i vi popuštate. Ovo je takozvana „zamka zabavljanja“. Roditelji vrlo laku upadaju u nju, posebno sa prvim detetom.
Dženet Lensberi, američka spisateljica i pedagog, kaže da bi i ona sama upala u tu zamku da joj njena beba nije poslala jasnu poruku na njihovom prvom času na kursu Smernice za roditelje/odojčad. Prva tri meseca je posvećivala svu svoju pažnju bebi i osećala je da je njena dužnost da bude tu i da je zabavi svaki put kada bi se beba probudi. Međutim, Dženet je poslušala savet svog instruktora i spustila bebu na ćebe na pod i uvidela da je beba u tom položaju provela čitava dva sata i bila sasvim zadovoljna i srećna.
Bebina poruka je bila jasna: „Molim te, mama, prestani da mi umaraš mozak!“
Ali čak i ako dobijete signal da je vaše dete sposoban, samostalan i aktivan „učenik“, i dajući mu vreme da to bude, rani period njegovog života je ipak veliki izazov. Mališani su u procesu sticanja samostalnosti i otkrivanja svojih moći. Oni treba da pokušavaju i da isprobaju vaše granice, testirajući šta vas to tera da reagujete i kako. To ne znači da su vaša deca loša, već je to ono što deca rade.
Ako se uzmu u obzir zahtevi dece prema uzrastu mogu nas navesti na zaključak: „Očigledno sam očajnički potrebna svom detetu i nikako ne može da se igra samo!“ Kao roditelji, možda ste i suzdržani da utvrdite sopstvene potrebe i želje, jer želite da izbegnete suočavanje sa snažnim osećanjima deteta. U svakom slučaju, možete na kraju doći do toga da se vaša deca „oduče“ od igre.
Evo nekoliko ključnih koraka za oslobađanje dece (i samih roditelja) od zavisnosti od igre i zabave:
Naučite manje nametljiv način zajedničke igre
Malo poznata činjenica: kada mirno sedite i kada ste pasivni, a opet prijemčivi i pažljivi prema svojoj deci dok se igraju, osećaju da ste im jednako posvećeni (ako ne i više) nego kada ste aktivno uključeni. Deca izuzetno cene i vrednuju kada mogu da zadrže vaše interesovanje, a da to ne traže. Bez pohvalnih reči, deca vide da ih cenite.
Kada se odrasli igraju sa decom, oni gotovo uvek na kraju usmeravaju, dominiraju ili bar donekle menjaju tok akcije. Učenje da budete onaj koji prati i podržava igru, a ne partner za igru, zahteva praksu, podrazumeva budno posmatranje, otvorenost, prihvatanje i, najviše od svega, uzdržanost (posebno za one koji su skloniji igri, a ne gledanju). Ali kad se ovo jednom primeni, postaje neverovatno opuštajuće.
Kada i kako treba da odgovorimo kako ne bismo prekidali samousmerenu igru?
Jednostavno pratite znake koje vam deca daju, verujući im da će zatražiti vaš doprinos, što oni obično čine gledajući vas ili se izražavaju usmeno. Tada odgovorite sažeto
Na primer, recimo da vaše dete slaže kockice i kockice se ruše. Ako ono ne gleda prema vama, verovatno je najbolje ne reći ništa ili čak ne smatrati da je to problem. Ako ono pogleda prema vama ili možda čujete da negoduje, tada bi trebalo odgovoriti nešto poput: „Videla sam to. Kada si pokušao da staviš crvenu kocku na vrh, zelena i plava su pale dole.“
Šta ako vas dete pita za pomoć?
Nikada ne recite „ne“ kada vam dete traži pomoć, ali postavljajte pitanja i asistirajte što je manje moguće. Za primer ćemo uzeti pravljenje tornja od kocki, priđite detetu i pitajte:
„Šta pokušavaš da uradiš?“
„Želim da napravim toranj.“
„Ovde si složio plavu i žutu kocku. Koju želiš sledeću?“
„Onu tamo.“
„Okej, hajde da vidimo kako ćeš da staviš tu zelenu na ovu žutu.“
Obično je ovakva podrška sva pomoć koja je deci potrebna.
Postavite granice sa samopouzdanjem, iskrenošću i poštovanjem
Igra nije igra, osim ako nije izbor. Dete koje moli: „Mama igraj se sa mnom, mama kad možeš da se igraš…“ samo radi svoj posao, ispitujući granice. Zauzvrat, uloga roditelja je da:
a) Bude jasan – projektuje samopouzdanje: „Moram da završim ručak.“
b) Ponudi izbor, ako je moguće: „Da li bi želeo da mi pomogneš da spremim kukuruz ili ćeš se igrati u svojoj sobi?“
c) Prizna osećanja i želje: „Oh, znam da želiš da se i dalje igram sa tobom. Vidim kako si uznemiren. Možemo ponovo posle večere.“
d) Razvije rutinsko vreme za samostalnu igru, tako da dete lakše prihvata razdvajanje.
Obezbedite detetu potpuno siguran prostor i različite igračke ili predmete.
Podstaknite igre koje aktiviraju um što je više moguće
Što više vremena deca provedu u pasivno-receptivnom režimu, to će se manje spretno i lako igrati samostalno. Zato:
– izbegavajte upotrebu ekrana,
– ponudite jednostavne igračke i predmete koje stvaraju aktivniju, kreativniju igru,
– umesto da ponudite određene aktivnosti, sačekajte da deca izmisle svoje
– ne bojte se dosade
– neka sve što deca odluče da rade (ili ne rade) bude „dovoljno“.
Zapamtite ova zlatna pravila roditeljstva:
Što više radimo (ili igračke rade):
– to manje vaše dete radi
– utoliko više dete misli da je potrebno da vi (ili igračke) učinite nešto za njega
– to se manje oseća samouvereno, sposobno, kreativno i ispunjeno.
Potrebno je da pustite dete da vam pokaže šta želi i ume, umesto da mu vi namećete neke aktivnosti, jer je to jedini i sigurni put ka osamostaljivanju. Ukoliko odrađujete sve umesto deteta, ono će postati zavisno od vas, biti pasivni posmatrač, a ne aktivan učesnik i neće umeti da samo donosi odluke i obavlja svakodnevne aktivnosti kada se to od njega bude očekivalo.
Prevela: Jasmina Đurović
Izvor: www.janetlansbury.com