Ја сам мама дечака од 3,5 године. Мој син има проблем са муцањем и недовољним фондом речи. Овим путем ћу поделити своју причу са вама.
Када и како сте приметили да Ваше дете има проблем? Како сте се осећали?
Нешто пре трећег рођендана за вечером смо приметили да отежано прича. Тешкоће су постајале све учесталије. Осећала сам се немоћно. Желела сам да му помогнем, а нисам знала како. Прогонио ме је осећај кривице, јер сам била сигурна да је моја грдња томе допринела. У разговору са баком једном приликом она ми је саопштила да сматра да је она крива, јер је тата имао сличан проблем и да је она њему викнула и тако испровоцирала исти проблем код тате. Тата је осећао кривицу, јер је и сам имао исти проблем у детињству и жалио је што син пролази сличним путем. Сада знам да нико од нас није крив и да је узрок нешто сасвим друго.
Коме сте се обратили? Како је изгледао почетак терапије?
Будући да је наша бака педијатар, питала сам је за савет. Предложила је консултацију са логопедом. Отишли смо у свој дом здравља и добили савет од логопеда да ће проћи само од себе за три месеца и да је претпоставка да се ради о физиолошком муцању. Ми нисмо имали мира, те смо затражили још једно мишљење стручњака. Тада нам је речено да дечак има недовољно развијен језик. Његов речник је био скроман, говор неразумљив и правио је граматичке грешке. То је могао бити узрок муцања, те нам је саветован логопедски третман. Ми смо то прихватили и заправо тада почињу највеће тешкоће.
Требало се суочити са проблемом и рећи наглас да детету треба помоћ. Били смо уплашени, затечени и сплетени. Једно је било јасно, а то је да је цела породица сагласна да ћемо се борити. Једни другима смо били подршка и ослонац. Почетак терапије је био стресан, тежак и фрустрирајући. Пред нас су се почели постављати захтеви и задаци. Требало је много тога променити. Доста ствари које смо радили на један начин требало је избрисати и почети од почетка. Задатке смо пре свега имали ми као родитељи, а требало их је проширити на целу породицу. Терапија се није односила само на дете, као што се најчешће помисли.
Шта се променило у Вашим животима након терапије? Шта терапија представља за Вас, дете и породицу уопште?
Кроз пар месеци упорног рада, како терапеута тако и нас родитеља и детета, ситуација се значајно променила на боље. Моје дете сада радо одлази на третмане. Променио се у понашању и односу са другим људима. До јуче се скривао иза мене, а данас је са сестром ишао у продавницу и сам тражио од продавца шта му треба, платио и поносан дошао кући. Мој син се отворио и постао једно весело и насмејано дете. Околина је почела да примећује разлику. Сада жели да комуницира са свима, а његов говор је постао разумљив. Раније су га разумели укућани, а сада га разумеју сви. Сада терапија представља задовољство и мени и детету. Он се осећа важним јер иде код својих логопеда. То је место где он има прилику да учи, има задатке које испуњава и зато се осећа важним, паметним, успешним. Његово самопоуздање расте из дана у дан.
Наша терапија је у току. Кроз њу учимо и ја и дете. Ја сам спокојнија као мама када могу да се консултујем и разрешим сваку дилему. Не знам колико ће нам још времена и рада требати да проблем буде у потпуности решен, али ми улива поверење досадашњи напредак. Свесна сам да се морам наоружати стрпљењем.
Мој савет родитељима је да питају све што их мучи. Потражите мишљење више стручњака и изаберите коме ћете поклонити поверење. У нашем случају то су биле Ивана и Ирена Аврамовић, две сјајне девојке које су нашем сину много помогле.
Након тога, наоружајте се стрпљењем и храбро напред!