Ja sam mama dečaka od 3,5 godine. Moj sin ima problem sa mucanjem i nedovoljnim fondom reči. Ovim putem ću podeliti svoju priču sa vama.
Kada i kako ste primetili da Vaše dete ima problem? Kako ste se osećali?
Nešto pre trećeg rođendana za večerom smo primetili da otežano priča. Teškoće su postajale sve učestalije. Osećala sam se nemoćno. Želela sam da mu pomognem, a nisam znala kako. Progonio me je osećaj krivice, jer sam bila sigurna da je moja grdnja tome doprinela. U razgovoru sa bakom jednom prilikom ona mi je saopštila da smatra da je ona kriva, jer je tata imao sličan problem i da je ona njemu viknula i tako isprovocirala isti problem kod tate. Tata je osećao krivicu, jer je i sam imao isti problem u detinjstvu i žalio je što sin prolazi sličnim putem. Sada znam da niko od nas nije kriv i da je uzrok nešto sasvim drugo.
Kome ste se obratili? Kako je izgledao početak terapije?
Budući da je naša baka pedijatar, pitala sam je za savet. Predložila je konsultaciju sa logopedom. Otišli smo u svoj dom zdravlja i dobili savet od logopeda da će proći samo od sebe za tri meseca i da je pretpostavka da se radi o fiziološkom mucanju. Mi nismo imali mira, te smo zatražili još jedno mišljenje stručnjaka. Tada nam je rečeno da dečak ima nedovoljno razvijen jezik. Njegov rečnik je bio skroman, govor nerazumljiv i pravio je gramatičke greške. To je mogao biti uzrok mucanja, te nam je savetovan logopedski tretman. Mi smo to prihvatili i zapravo tada počinju najveće teškoće.
Trebalo se suočiti sa problemom i reći naglas da detetu treba pomoć. Bili smo uplašeni, zatečeni i spleteni. Jedno je bilo jasno, a to je da je cela porodica saglasna da ćemo se boriti. Jedni drugima smo bili podrška i oslonac. Početak terapije je bio stresan, težak i frustrirajući. Pred nas su se počeli postavljati zahtevi i zadaci. Trebalo je mnogo toga promeniti. Dosta stvari koje smo radili na jedan način trebalo je izbrisati i početi od početka. Zadatke smo pre svega imali mi kao roditelji, a trebalo ih je proširiti na celu porodicu. Terapija se nije odnosila samo na dete, kao što se najčešće pomisli.
Šta se promenilo u Vašim životima nakon terapije? Šta terapija predstavlja za Vas, dete i porodicu uopšte?
Kroz par meseci upornog rada, kako terapeuta tako i nas roditelja i deteta, situacija se značajno promenila na bolje. Moje dete sada rado odlazi na tretmane. Promenio se u ponašanju i odnosu sa drugim ljudima. Do juče se skrivao iza mene, a danas je sa sestrom išao u prodavnicu i sam tražio od prodavca šta mu treba, platio i ponosan došao kući. Moj sin se otvorio i postao jedno veselo i nasmejano dete. Okolina je počela da primećuje razliku. Sada želi da komunicira sa svima, a njegov govor je postao razumljiv. Ranije su ga razumeli ukućani, a sada ga razumeju svi. Sada terapija predstavlja zadovoljstvo i meni i detetu. On se oseća važnim jer ide kod svojih logopeda. To je mesto gde on ima priliku da uči, ima zadatke koje ispunjava i zato se oseća važnim, pametnim, uspešnim. Njegovo samopouzdanje raste iz dana u dan.
Naša terapija je u toku. Kroz nju učimo i ja i dete. Ja sam spokojnija kao mama kada mogu da se konsultujem i razrešim svaku dilemu. Ne znam koliko će nam još vremena i rada trebati da problem bude u potpunosti rešen, ali mi uliva poverenje dosadašnji napredak. Svesna sam da se moram naoružati strpljenjem.
Moj savet roditeljima je da pitaju sve što ih muči. Potražite mišljenje više stručnjaka i izaberite kome ćete pokloniti poverenje. U našem slučaju to su bile Ivana i Irena Avramović, dve sjajne devojke koje su našem sinu mnogo pomogle.
Nakon toga, naoružajte se strpljenjem i hrabro napred!