Ко су хероји у глави једног дечака, а сутра одраслог мушкарца?
Спајдермен, Хулк, Бетмен, Моћни ренџер, Капетан Америка, Супермен? Не!
Херој је тата који је ту. Херој је тата који га је бацао у вис кад је био мала беба. Херој је тата који га је учио да вози бицикл и игра фудбал. Херој је тата који му је дао кључеве од свог аута, који му је поклонио дедин сат, породично наслеђе, за 18. рођендан, који му је рекао “Биће све у реду” и “Ја сам ту”.
Kада смо почели да храбрим и неустрашивим мушкарцем сматрамо оног који изгледа баш као тај Хулк или Супермен, а много мање оног који је спреман да прихвати одговорност у животу и дели себе са другима? Ма не другима, са својом децом! Проценат самохраних мајки у савременом друштву није занемарљив. Број развода рапидно расте. Али није проблем ни развод, проблем је када том приликом са нестанком брака, нестане и тата. А остане он. Дечак. Још ако је у “критичним” годинамa, оним када је улога родитеља истог пола најзначајнија за правилно формирање идентитета, слике о себи, своје полне улоге и разумевање себе… проблем постаје још већи.
Неретко је у тим случајевима очева личност тешко доступна или потпуно уклоњена из живота синова. Да ли је то тако због сопствене воље оца да се из породице потпуно повуче или због некакве освете мајке према бившем супружнику, није ни важно, резултат је исти – дечак пати. Када бих имала моћ да исправим неку друштвену појаву онда би то била одсутност, равнодушност и неукљученост оца у породици. Ниједна друга тешкоћа није тако погубно утицала на наше друштво више од те.
Које последице у животу младог мушкарца са собом носи ово?
Дечак који са оцем нема правилан и делотворан однос одраста са неразвијеним осећајем мужевности. Тешко му је да схвати како “бити мушко”. Велики број мушкараца никада не дозвољава другима да увиде тај њихов недостатак и због тога цео живот носе маску самопоуздања. Последица недостатка мужевности чини их несигурним. Они ће увек целом свету да доказују да су заправо мушкарци, јер, како они мисле, прави мушкарци су груби, безосећајни, самоконтролисани и наравно НЕ ПЛАЧУ. То је њихов мото. И тако се мушкарци, да би достигли статус “мачо” у друштву , неизмерно труде да поседују статусне симболе, титуле, материјалне успехе. Јавља се потреба за такмичењем са свим другима, врло често и доказивање на пољу завођења. Недостатак оца у животу дечака може негативно утицати и на његове односе са мушким пријатељима. Однос отац-син би требало да буде сјајан ринг за увежбавање и поучавање о односима међу мушкарцима, њиховим интересовањима, мислима, навикама и самом функционисању.
Још један незанемарљив проблем који се у овим ситуацијама јавља јесте негативан однос према женама. Када дечак одраста са мајком, а врло често и окружен само особама женског пола, у једном периоду (око 11. године) почиње да тежи мушком друштву, ауторитету. Тада мајке често покушавају да надоместе и улогу оца, а у дечаку се због тога све више јавља осећај непријатељства и горчине. Почињу да се јављају двострука осећања према мајци: брига да је не повреди и жеља да је напусти и буде самосталан, буде мушкарац. Када одрасте, у њему влада страх од надмоћности било које жене у његовом животу.
Шта маме могу да ураде када се нађу саме са мушким дететом? Како помоћи свом дечаку и шта саветују психолози?
Нема магичног и универзалног одговора на ово питање, јер ни сами односи нису исти, али постоје одређени савети чија примена ће допринети изградњи здраве личности вашег детета, као и пружање подршке да се на адекватан начин носи са новонасталом ситуацијом.Једна добра мама може да надокнади стотину тата који запостављају своје дечаке. За почетак, никада не говорите лоше о свом бившем супругу/партнеру. Не треба да вам буде циљ да себе представите као хероја, нити да свом детету будете и тата. А ако је тај тата својевољно окренуо леђа породици, сигурно
и није херој, али нека у глави вашег дечака остану слике тог „хероја“ који је био присутан неко време. Ако и није, нека буде присутан барем у причи и машти. Научите дечака да није он крив, да је у реду да му буде жао што је тата отишао, али тата је у овој причи на губитку. Тата је пропустио први корак, прву реч, игру са лоптом, рођенданску торту у облику Патролне шапе, пуцање из воденог пиштоља, бежање из школе, вожњу бицикла, пад са скејта. Оно непроцењиво и неповратно. И да, и вама је жао што је то пропустио, јер да је тата знао колико је све то лепо и драгоцено, сигурно никада не би отишао.
Још једна ствар која у овој ситуацији делује као умирујући чај од камилице јесте мудрост и стрпљење. Будите стрпљиви. Дајте вашем дечаку времена. Ако наставите да радите ствари које све друге маме раде, ако му допустите да и он буде и понаша се као сваки обичан дечак, на крају ће он на свој начин и уз помоћ окружења, других мушких идола, спорта и добрих пријатеља пронаћи свој светли пут ка свету мушкости и израсти у доброг, самоувереног и одговорног мушкарца.
А ви тате, добро размислите колико је ваша улога велика иако вам се можда никада није чинила тако важно.
Аутор: Милица Пантић, мастер педагог