Ko su heroji u glavi jednog dečaka, a sutra odraslog muškarca?
Spajdermen, Hulk, Betmen, Moćni rendžer, Kapetan Amerika, Supermen? Ne!
Heroj je tata koji je tu. Heroj je tata koji ga je bacao u vis kad je bio mala beba. Heroj je tata koji ga je učio da vozi bicikl i igra fudbal. Heroj je tata koji mu je dao ključeve od svog auta, koji mu je poklonio dedin sat, porodično nasleđe, za 18. rođendan, koji mu je rekao “Biće sve u redu” i “Ja sam tu”.
Kada smo počeli da hrabrim i neustrašivim muškarcem smatramo onog koji izgleda baš kao taj Hulk ili Supermen, a mnogo manje onog koji je spreman da prihvati odgovornost u životu i deli sebe sa drugima? Ma ne drugima, sa svojom decom! Procenat samohranih majki u savremenom društvu nije zanemarljiv. Broj razvoda rapidno raste. Ali nije problem ni razvod, problem je kada tom prilikom sa nestankom braka, nestane i tata. A ostane on. Dečak. Još ako je u “kritičnim” godinama, onim kada je uloga roditelja istog pola najznačajnija za pravilno formiranje identiteta, slike o sebi, svoje polne uloge i razumevanje sebe… problem postaje još veći.
Neretko je u tim slučajevima očeva ličnost teško dostupna ili potpuno uklonjena iz života sinova. Da li je to tako zbog sopstvene volje oca da se iz porodice potpuno povuče ili zbog nekakve osvete majke prema bivšem supružniku, nije ni važno, rezultat je isti – dečak pati. Kada bih imala moć da ispravim neku društvenu pojavu onda bi to bila odsutnost, ravnodušnost i neuključenost oca u porodici. Nijedna druga teškoća nije tako pogubno uticala na naše društvo više od te.
Koje posledice u životu mladog muškarca sa sobom nosi ovo?
Dečak koji sa ocem nema pravilan i delotvoran odnos odrasta sa nerazvijenim osećajem muževnosti. Teško mu je da shvati kako “biti muško”. Veliki broj muškaraca nikada ne dozvoljava drugima da uvide taj njihov nedostatak i zbog toga ceo život nose masku samopouzdanja. Posledica nedostatka muževnosti čini ih nesigurnim. Oni će uvek celom svetu da dokazuju da su zapravo muškarci, jer, kako oni misle, pravi muškarci su grubi, bezosećajni, samokontrolisani i naravno NE PLAČU. To je njihov moto. I tako se muškarci, da bi dostigli status “mačo” u društvu , neizmerno trude da poseduju statusne simbole, titule, materijalne uspehe. Javlja se potreba za takmičenjem sa svim drugima, vrlo često i dokazivanje na polju zavođenja. Nedostatak oca u životu dečaka može negativno uticati i na njegove odnose sa muškim prijateljima. Odnos otac-sin bi trebalo da bude sjajan ring za uvežbavanje i poučavanje o odnosima među muškarcima, njihovim interesovanjima, mislima, navikama i samom funkcionisanju.
Još jedan nezanemarljiv problem koji se u ovim situacijama javlja jeste negativan odnos prema ženama. Kada dečak odrasta sa majkom, a vrlo često i okružen samo osobama ženskog pola, u jednom periodu (oko 11. godine) počinje da teži muškom društvu, autoritetu. Tada majke često pokušavaju da nadomeste i ulogu oca, a u dečaku se zbog toga sve više javlja osećaj neprijateljstva i gorčine. Počinju da se javljaju dvostruka osećanja prema majci: briga da je ne povredi i želja da je napusti i bude samostalan, bude muškarac. Kada odraste, u njemu vlada strah od nadmoćnosti bilo koje žene u njegovom životu.
Šta mame mogu da urade kada se nađu same sa muškim detetom? Kako pomoći svom dečaku i šta savetuju psiholozi?
Nema magičnog i univerzalnog odgovora na ovo pitanje, jer ni sami odnosi nisu isti, ali postoje određeni saveti čija primena će doprineti izgradnji zdrave ličnosti vašeg deteta, kao i pružanje podrške da se na adekvatan način nosi sa novonastalom situacijom.Jedna dobra mama može da nadoknadi stotinu tata koji zapostavljaju svoje dečake. Za početak, nikada ne govorite loše o svom bivšem suprugu/partneru. Ne treba da vam bude cilj da sebe predstavite kao heroja, niti da svom detetu budete i tata. A ako je taj tata svojevoljno okrenuo leđa porodici, sigurno
i nije heroj, ali neka u glavi vašeg dečaka ostanu slike tog „heroja“ koji je bio prisutan neko vreme. Ako i nije, neka bude prisutan barem u priči i mašti. Naučite dečaka da nije on kriv, da je u redu da mu bude žao što je tata otišao, ali tata je u ovoj priči na gubitku. Tata je propustio prvi korak, prvu reč, igru sa loptom, rođendansku tortu u obliku Patrolne šape, pucanje iz vodenog pištolja, bežanje iz škole, vožnju bicikla, pad sa skejta. Ono neprocenjivo i nepovratno. I da, i vama je žao što je to propustio, jer da je tata znao koliko je sve to lepo i dragoceno, sigurno nikada ne bi otišao.
Još jedna stvar koja u ovoj situaciji deluje kao umirujući čaj od kamilice jeste mudrost i strpljenje. Budite strpljivi. Dajte vašem dečaku vremena. Ako nastavite da radite stvari koje sve druge mame rade, ako mu dopustite da i on bude i ponaša se kao svaki običan dečak, na kraju će on na svoj način i uz pomoć okruženja, drugih muških idola, sporta i dobrih prijatelja pronaći svoj svetli put ka svetu muškosti i izrasti u dobrog, samouverenog i odgovornog muškarca.
A vi tate, dobro razmislite koliko je vaša uloga velika iako vam se možda nikada nije činila tako važno.
Autor: Milica Pantić, master pedagog