Док чекамо да корона одлучи како ће изгледати нова школска година
Драги родитељи, педијатри, министри…
Молим образовне власти да убрзају доношење одлуке о томе како ће се настава одвијати од септембра, да би се и физички и психички припремили и наставнице и ученици. Наиме, док су се 27. априла у школе вратили норвешки, 4. маја њемачки, а 11. маја француски и швицарски ђаци, наше ученице и ученици још увијек не знају каква их судбина очекује у школској 2020/21. години, нити шта могу очекивати од министарстава образовања. Лично сам мишљења да се наставници и ученици не требају вратити у школске клупе ако епидемиолошка слика буде лоша и ако се болест буде ширила и даље. Можда ће овај мој став наићи на пуно критика и осуда, али имам доста аргумената.
Како у учионицама напуњеним до максимума тинејџерима, а пишем о средњошколцима, који ни сами не знају јесу ли пошли или дошли, одржати социјалну дистанцу и испоштовати правило о ношењу маске? Обично када тинејџерима кажеш да нешто морају – изазиваш код њих отпор и неће да послушају, а само у школи у којој радим, у Гимназији Живинице, омјер наставници : ученици је 1 : 28, а у неким разредима и већи.
Учионице, ходници, купатила и фискултурне сале испуњене су тинејџерима који мисле да су непобједиви. Школске зграде немају додатних просторија, немају клима-уређаје, у купатилима се налази пар умиваоника, што је премало за преко 200 ученица и ученика.
Да би ђаци добро опрали руке, потребно је осигурати текућу и здравствено исправну воду, течни сапун, једнократне папирнате убрусе, канту за отпатке, итд. На улазу у школу треба поставити дезинфекцијско средство, али могу ли школе приуштити новац за хигијенска средства? Ко ће ученицама купити маске и рукавице, јер то је сваки дан нова маска и рукавице? Да ли ће и наставницама школе осигурати топломјере, рукавице и маске за лице? Ко ће мјерити температуру ученицима? Осим тога, ако ученици носе рукавице, требају знати да се руке не смију прати у рукавицама јер се оне користе једнократно и треба их одбацити на прописани начин, те опрати руке. Редовно и темељито прање руку – стално нас упозоравају.
Ако су у одјељењу просјечно 24 ђака, требало би им 8 минута да оперу руке у трајању од 20 секунди – није лоше, шта мислите. То је изводиво – отворимо школе! Током прве смјене, од 6 сати – 7 школских часова, потребно им је скоро сат времена да одвоје на прање руку. Притом се не рачуна на ученика који се игра мјехурићима од сапунице, ученика који прска ученицу, ученика који не поштује ред, ђака којима се мора пружити морална подршка јер се плаше.
То не укључује чињеницу да ће само неколицини ученика бити дозвољено да буду у купатилу одједном. Наставница мора пратити чији је ред да уђе и изађе из купатила, те да контролише понашање на ходнику. Гдје чекају ученици у ходнику? У реду? Сви скупа? Три метра одвојени? Да ли је два метра сада уреду? Било како било, 25 ученика који стоје два метра једно од другог су линија дугачка више од 50 метара. Ко надгледа ову линију?
Прочитајте такођер: Свијет образовања — Како је изгледао повратак у школу широм свијета • 10 хиљада снимљених часова као план Б за септембар • Шта знамо о ризицима које коронавирус представља за дјецу школског доба
Ми смо и раније на часовима одјељенске заједнице говорили о важности прања руку. Генерална скупштина УН-а је 2008. године 15. октобар прогласила глобалним даном прања руку. У двадесетом стољећу прање руку прихваћено је као најважнији и најједноставнији поступак у спречавању ширења инфекције. Инфекције које се најчешће преносе прљавим рукама су: дијареја, бациларна дизентерија, тифус, вирусни хепатитис, прехлада, грипа и слично. Истраживање које је провело Америчко друштво за микробиологију (Америцан Социетy фор Мицробиологy) с питањем Колико често перете руке? дало је сљедеће резултате:
1/3 цивилизираног друштва не пере руке послије обављања нужде (већином мушкарци),
1/4 одраслих не пере руке након мијењања пелена,
1/2 власника не пере руке након игре с кућним љубимцима или након чишћења за њима,
само 1/3 људи пере руке након кашљања или кихања,
1/5 пере руке након дотицаја с новцем.
Шта мислите да ли наставници и наставнице могу надгледати све ово?
А још једна ствар о социјалној дистанци: чак и људи који нису учитељи знају да у учионицама нема довољно простора да сви ђаци буду међусобно удаљени шест метара, али шта је са учионицама широм земље које су тако мале да нема могућности да ученичке столове размакну три метра? Шта је са учионицама које немају довољно столова или имају столове гдје ученице за њима сједе у групама? Постоји ли прорачун за то или школе добијају повећана средства? За сада знамо да ће школе добити мање новца. ОК, можда ће наставнице неке потребе ученика ријешити тако што ће нешто купити од свог новца, често то раде, али не могу себи приуштити да им купе столове. А у школама гдје ученице имају појединачне радне просторе питање је морају ли остати тамо цијелу смјену? Како им рећи да сједе на столицама, да не дијеле књиге, да не сједе поред пријатеља и не читају заједно?
И шта ако се деси да наставници или ученици имају симптоме заразе? Наставница или ученик требају остати код куће како не би заразили друге, зар не? Ево неколико ствари које треба узети у обзир:
Много пута су дјеца асимптоматска, па несвјесно шире клице.
Многа дјеца већ долазе у школу болесна, пију лијекове како би се прикрила грозница и симптоми – како то пратимо?
Симптоми КОВИД-а су врло слични симптомима које дјеца показују током јесени, зиме и прољећа због прехладе или алергија, и ако би учитељице и ученици заиста остали код куће сваки пут када би имали кашаљ или сличан симптом, вјероватно би више изостајали него били присутни. Морамо ли занемарити одређене симптоме?
Наставници ће вјероватно имати повећан број изостанака због самоконтроле. Хоће ли имати замјену за часове? Хоће ли је бити могуће пронаћи? Ако и нађемо замјену, шта она са собом доноси у школе, да ли неке клице, јер гдје је била раније?
Ако је наставник или ученик тестиран и позитиван на вирус – ко је у карантени? Читав разред? Зграда школе? Користимо ли за то боловање или је то неплаћено? Прелазимо ли на учење на даљину током карантене? Ко ће преносити учење на даљину ако наставник није у могућности?
Подучавање на даљину није лако нити забавно и већина наставника се жели вратити у школу, али ако епидемиолошка слика буде задовољавајућа. Желимо се вратити свакодневници, али када бројеви заражених престану расти. Желимо се вратити у наше учионице, али када више не будемо ризиковали своје и животе чланова наших породица.
Истовремено, ученици морају комуницирати и учити социјалне вјештине. Помоћи им да науче стварати пријатеље, дијелити, бити љубазни, вољети, учити и постати добри људи један је од најважнијих дијелова наставничког посла, али тешко је то постићи када ђаци морају остати кући и бити одвојени од пријатеља и наставница. И да, знам да дјеца воле школу, недостаје им, у школи више уче. С друге стране, код куће нервирају родитеље. Прољетос је било тешко јер су родитељи преко ноћи морали постати наставници трудећи се да са својом дјецом испуне све што школе траже, поготово ако је у кући двоје или више ученика. Али, наша највећа брига је управо то да су сви здрави и сигурни, па је учење на даљину, иако није први избор већине, сигурније рјешење. Наставнице су припремале материјале дословце преко ноћи и одрадиле прилично добар посао. И сада, током распуста, ради се на побољшању платформе за онлине учење.
Драги министри, вријеме је да донесете одлуку. Ситуација се стално мијења, вирус не одлази, и потребни су нам одговори. Међутим, имајте на уму да су здравље и сигурност дјеце и наставница важнији од економије, јер добри ученици могу подићи економију, а економије неће бити без ученица и наставника.