Трагедија која се догодила 3. маја, последњи је крик нашег друштва. Нешто за шта смо мислили да се никада не може догодити код нас, а камоли поновити. А онда се догодио и 4. мај.
Кажем последњи крик, јер су сви у просвети, и у друштву, генерално, у страху да се после свега доживљеног, никад одболованог, неће догодити ништа. А са тим ништа, трагедија ће попримити још веће размере, и пораз ће бити коначан.
Школски систем се урушава деценијама, и сви томе доприносимо – друштво у целини, родитељи, наставници. Јер сви чекамо да неко споља реши наше проблеме. А можда је крајње време да свако крене од своје куће и своје учионице.
Реформа школства је дуготрајан, исцрпљујући процес, јер је то огроман систем у који је, директно или индиректно, укључено два милиона људи. Зато мора да се делује брже, конкретније, да се не задржавају ствари које су решиве и које могу дати конкретне резултате.
Мора се опоравити личност наставника и сачувати појам школе. То је нешто на шта ми сви, као појединци, можемо да утичемо. Да дете крене у школу без лоших предубеђења. Пустити га да ужива у том почетном узбуђењу које ће га држати таман толико док се ствари не поставе на своје место. Не можемо очекивати да наставници обаве свој део посла ако дете иде у школу са идејом да је образовање у данашње време бесмислено, да наставници немају појма, да они као иду да науче нешто. Ако је тако, треба да их пустимо да то сами открију и формирају свој став о школи.
И сами наставници морају да учествују у том опоравку. Првенствено да се сете важности улоге коју имају у креирању лица нације, и да се томе посвете, упркос свему, не очекујући неку велику подршку споља, али уз сарадњу и разумевање ученика и родитеља. Треба да схвате да су, нарочито у овом тренутку, они много важнији систему, него систем њима.
Не смемо да дочекамо 1. септембар као да се ништа није догодило
Ми дугујемо изгубљеној деци и свој нашој деци промене које ће бити видљиве и опипљиве. Не нови формулар, нови протокол, нови тим, не. Конкретне промене. Узећу вршњачко насиље као пример. Ученика који је малтретиран, као и његове родитеље, не интересује да ли су испоштовани сви кораци, да ли је процедура спроведена на јасно прописан начин, да ли се тим за борбу против насиља састао. То интересује само инспекцију када треба да утврди одговорност. Ученике и родитеље интересује да ли је насиље престало. И да ли је уследила адекватна казна за непожељно понашање. Намерно кажем казна, јер у Закону пише мера. Морамо дозволити да дете осети последице својих лоших поступака. И то у тренутку када су оне још, условно речено, безазлене. Показало се на толико примера, поменућу само онај из Трстеника, да овакав начин спровођења и примене мера, не функционише. Док се процедура заврши, ако се заврши, дете је већ и заборавило због чега је мера изречена. Све предуго траје, огроман је посао, чиста формалност, без конкретних ефеката.
Наставници желе да их чују
Не да се читају њихови извештаји, табеле, статистике, него да се чују конкретне ситуације и проблеми ,,са терена“. Значи, они који доносе одлуке, мењају програме, пишу законе, треба да седе у учионици. Или бар да интензивније разговарају са онима који су у њој. Не може се реформисати, мењати, одлучивати на основу папира. Мора се доћи на лице места. Али не да се прегледа документација, него реалност у учионици.
Наставницима је потребно да се уважава њихов рад, њихова процена и њихова одлука. Последњи у низу примера, када је урађено све супротно томе, јесте давање предлога закључне оцене.
Наставника треба ослободити притиска да ли је све записано. Ако није записано, није се ни десило, није урађено. Просто је немогуће записати све оно што наставници комуницирају са ученицима и родитељима на дневном нивоу. Немогуће је држати час, или час одељењске заједнице или имати отворена врата, и касније записати сваку изговорену реч. То је, с једне стране обиман посао, са друге, неизводљив у довољној мери, јер не може бити симултан. Е ту се јавља страх. Да се нешто у процедури, протоколу, записивању не пропусти. Улудо потрошена енергија коју је сврсисходније усмерити на децу.
Већи број стручних сарадника нам је неопходан
Ту потребу изражавају првенствено ученици. Данашње генерације су далеко свесније значаја менталног здравља. Деца вапе за разговором. Они желе да их чују. И није им потребно много да се отворе. Потребно је само неко да их пита. Да покаже интересовање за њихове проблеме и све оне изазове које одрастање носи.
Конкретно, деца из моје школе су исказала потребу да иду на разговоре код педагога и психолога као неку редовну активност која би се спроводила неколико пута током школске године, а не само по потреби и када већ искрсне неки проблем. На тај начин би се избегла могућа стигматизација оних који иду на разговоре, јер се ти разговори, и даље, код нас посматрају као неки вид казне.
Школски педагог и психолог, са свим својим редовним пословима које имају, а највише је ту папирологије, не могу да одговоре и овим потребама, које би, сложићемо се, требало да буду примарне.
Страх од повратка у клупе биће оправдан ако се, после 3. маја, не промени ништа
Тиме се свима шаље лоша порука – и ученицима и наставницима и родитељима. Ако се буду повукли конкретни потези – већа аутономија школе и наставника у које већина, ипак, има поверења, подршка стручних сарадника, конкретан и, чак, бројчано опипљив систем мера којим ће се предупредити и зауставити непожељно понашање, хитно решавање случајева насиља, довешће до тога да и деца, а и родитељи, школу опет доживе као сигурно место.
Избегавања последица, одуговлачења процеса, правдање насилничког понашања, или кажњавање истог само једном, у крајњем случају, нижом оценом из владања, неће решити оно, што ће у каснијем ,,одраслом“ добу, бити озбиљан преступ.
Родитељима саветујем да, упркос свему, верују онима са којима стоје на истој страни, са истим циљем, са истом намером и жељом – да из школе испрате, првенствено, добре људе, а онда и добре ђаке.
Аутор: Маја Котличић Радовић, професор српског језика у ОШ “Јован Миодраговић” из Београда