Tragedija koja se dogodila 3. maja, poslednji je krik našeg društva. Nešto za šta smo mislili da se nikada ne može dogoditi kod nas, a kamoli ponoviti. A onda se dogodio i 4. maj.
Kažem poslednji krik, jer su svi u prosveti, i u društvu, generalno, u strahu da se posle svega doživljenog, nikad odbolovanog, neće dogoditi ništa. A sa tim ništa, tragedija će poprimiti još veće razmere, i poraz će biti konačan.
Školski sistem se urušava decenijama, i svi tome doprinosimo – društvo u celini, roditelji, nastavnici. Jer svi čekamo da neko spolja reši naše probleme. A možda je krajnje vreme da svako krene od svoje kuće i svoje učionice.
Reforma školstva je dugotrajan, iscrpljujući proces, jer je to ogroman sistem u koji je, direktno ili indirektno, uključeno dva miliona ljudi. Zato mora da se deluje brže, konkretnije, da se ne zadržavaju stvari koje su rešive i koje mogu dati konkretne rezultate.
Mora se oporaviti ličnost nastavnika i sačuvati pojam škole. To je nešto na šta mi svi, kao pojedinci, možemo da utičemo. Da dete krene u školu bez loših predubeđenja. Pustiti ga da uživa u tom početnom uzbuđenju koje će ga držati taman toliko dok se stvari ne postave na svoje mesto. Ne možemo očekivati da nastavnici obave svoj deo posla ako dete ide u školu sa idejom da je obrazovanje u današnje vreme besmisleno, da nastavnici nemaju pojma, da oni kao idu da nauče nešto. Ako je tako, treba da ih pustimo da to sami otkriju i formiraju svoj stav o školi.
I sami nastavnici moraju da učestvuju u tom oporavku. Prvenstveno da se sete važnosti uloge koju imaju u kreiranju lica nacije, i da se tome posvete, uprkos svemu, ne očekujući neku veliku podršku spolja, ali uz saradnju i razumevanje učenika i roditelja. Treba da shvate da su, naročito u ovom trenutku, oni mnogo važniji sistemu, nego sistem njima.
Ne smemo da dočekamo 1. septembar kao da se ništa nije dogodilo
Mi dugujemo izgubljenoj deci i svoj našoj deci promene koje će biti vidljive i opipljive. Ne novi formular, novi protokol, novi tim, ne. Konkretne promene. Uzeću vršnjačko nasilje kao primer. Učenika koji je maltretiran, kao i njegove roditelje, ne interesuje da li su ispoštovani svi koraci, da li je procedura sprovedena na jasno propisan način, da li se tim za borbu protiv nasilja sastao. To interesuje samo inspekciju kada treba da utvrdi odgovornost. Učenike i roditelje interesuje da li je nasilje prestalo. I da li je usledila adekvatna kazna za nepoželjno ponašanje. Namerno kažem kazna, jer u Zakonu piše mera. Moramo dozvoliti da dete oseti posledice svojih loših postupaka. I to u trenutku kada su one još, uslovno rečeno, bezazlene. Pokazalo se na toliko primera, pomenuću samo onaj iz Trstenika, da ovakav način sprovođenja i primene mera, ne funkcioniše. Dok se procedura završi, ako se završi, dete je već i zaboravilo zbog čega je mera izrečena. Sve predugo traje, ogroman je posao, čista formalnost, bez konkretnih efekata.
Nastavnici žele da ih čuju
Ne da se čitaju njihovi izveštaji, tabele, statistike, nego da se čuju konkretne situacije i problemi ,,sa terena“. Znači, oni koji donose odluke, menjaju programe, pišu zakone, treba da sede u učionici. Ili bar da intenzivnije razgovaraju sa onima koji su u njoj. Ne može se reformisati, menjati, odlučivati na osnovu papira. Mora se doći na lice mesta. Ali ne da se pregleda dokumentacija, nego realnost u učionici.
Nastavnicima je potrebno da se uvažava njihov rad, njihova procena i njihova odluka. Poslednji u nizu primera, kada je urađeno sve suprotno tome, jeste davanje predloga zaključne ocene.
Nastavnika treba osloboditi pritiska da li je sve zapisano. Ako nije zapisano, nije se ni desilo, nije urađeno. Prosto je nemoguće zapisati sve ono što nastavnici komuniciraju sa učenicima i roditeljima na dnevnom nivou. Nemoguće je držati čas, ili čas odeljenjske zajednice ili imati otvorena vrata, i kasnije zapisati svaku izgovorenu reč. To je, s jedne strane obiman posao, sa druge, neizvodljiv u dovoljnoj meri, jer ne može biti simultan. E tu se javlja strah. Da se nešto u proceduri, protokolu, zapisivanju ne propusti. Uludo potrošena energija koju je svrsishodnije usmeriti na decu.
Veći broj stručnih saradnika nam je neophodan
Tu potrebu izražavaju prvenstveno učenici. Današnje generacije su daleko svesnije značaja mentalnog zdravlja. Deca vape za razgovorom. Oni žele da ih čuju. I nije im potrebno mnogo da se otvore. Potrebno je samo neko da ih pita. Da pokaže interesovanje za njihove probleme i sve one izazove koje odrastanje nosi.
Konkretno, deca iz moje škole su iskazala potrebu da idu na razgovore kod pedagoga i psihologa kao neku redovnu aktivnost koja bi se sprovodila nekoliko puta tokom školske godine, a ne samo po potrebi i kada već iskrsne neki problem. Na taj način bi se izbegla moguća stigmatizacija onih koji idu na razgovore, jer se ti razgovori, i dalje, kod nas posmatraju kao neki vid kazne.
Školski pedagog i psiholog, sa svim svojim redovnim poslovima koje imaju, a najviše je tu papirologije, ne mogu da odgovore i ovim potrebama, koje bi, složićemo se, trebalo da budu primarne.
Strah od povratka u klupe biće opravdan ako se, posle 3. maja, ne promeni ništa
Time se svima šalje loša poruka – i učenicima i nastavnicima i roditeljima. Ako se budu povukli konkretni potezi – veća autonomija škole i nastavnika u koje većina, ipak, ima poverenja, podrška stručnih saradnika, konkretan i, čak, brojčano opipljiv sistem mera kojim će se preduprediti i zaustaviti nepoželjno ponašanje, hitno rešavanje slučajeva nasilja, dovešće do toga da i deca, a i roditelji, školu opet dožive kao sigurno mesto.
Izbegavanja posledica, odugovlačenja procesa, pravdanje nasilničkog ponašanja, ili kažnjavanje istog samo jednom, u krajnjem slučaju, nižom ocenom iz vladanja, neće rešiti ono, što će u kasnijem ,,odraslom“ dobu, biti ozbiljan prestup.
Roditeljima savetujem da, uprkos svemu, veruju onima sa kojima stoje na istoj strani, sa istim ciljem, sa istom namerom i željom – da iz škole isprate, prvenstveno, dobre ljude, a onda i dobre đake.
Autor: Maja Kotličić Radović, profesor srpskog jezika u OŠ „Jovan Miodragović“ iz Beograda