U proteklo vreme po mojoj ličnoj proceni broj tekstova koji su objavljeni o dojenju iznosio je bar 80% od ukupno objavljenih tekstova koji se tiču zdrave dečije ishrane. Kažu, statistika je surova. Svega oko 12% žena u Srbiji samo doji dete do šestog meseca. Ja lično mislim da će se taj broj vrlo brzo uvećati, ako već i nije. Za sada sam sigurna da su sve mame upoznate sa dobrobitima koje dojenje sa sobom nosi, što je dovoljan uslov za pretpostavku da će i većina dati sve od sebe da što duže u njemu istraje. Sva podrška za sve koje nailaze na probleme je svakako dobrodošla i poželjna u bilo kojoj formi i to ne dovodim u pitanje.
Pod znakom pitanja je odsustvo bilo kakvog jačeg društvenog angažovanja koje se zalaže za nastavak zdrave ishrane NAKON dojenja, a jasno je da jedno bez drugog ne ide. Pogotovo što razloga za brigu i na ovom polju imamo.
U Srbiji je proizvodnja, uvoz i kontrola hrane regulisana lošim zakonima. Afere sa hranom su deo učestale prakse, a redovni izveštaji o kvalitetu namirnica koji bi bili dostupni široj javnosti ne postoje. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja nema Agenciju za bezbednost hrane, niti Nacionalni savet za bezbednost hrane, koji bi se bavili procenom i analizom rizika. Upravo zbog svega toga, naša deca najverovatnije jedu GMO hranu, voće i povrće prskano sredstvima za zaštitu bilja registrovanim po pravilima starim osamnaest godina i meso čiji je kvalitet regulisan lošim pravilnicima.
S druge strane vrtići, koji bi trebalo da kreiraju izvesne norme i zdrave navike, bar kada je ishrana u pitanju, vode se vrlo niskim standardima. Tako se na tenderima za nabavku hrane kao osnovni kriterijum navodi najniža ponuđena cena, pa se na dečijim trpezama može naći meso treće kategorije, neke namirnice koje dolaze čak iz Kine, itd.
Odgovorni ljudi koji rade na sastavljanju nedeljnih jelovnika u vrtićima i dalje veruju da je margarin zdrav izbor za doručak, da su suhomesnati i konzervirani proizvodi kao što su kobasice, paštete, viršle i sardine neophodni u nedeljnom meniju deteta od tri ili četiri godine, i da zaslađeni sokovi i keksovi nemaju bolju alternativu. Ako se oni pitaju i o načinu na koji se začinjavaju jela i salate, koliko se ulja koristi pri prženju ili koliko soli i vegete se dodaje kuvanim jelima i slično, ne sluti baš na sjajne količine i idealna rešenja, a mi ako i razmišljamo o tim stvarima smo u njihovim očima najverovatnije klasični roditelji-zakerala.
Koliko se deca nezdravo hrane, govori i u prilog činjenica da je za samo nekoliko godina broj prekomerno uhranjene dece sa 8,5% porastao na više od 17%. U Srbiji desetogodišnjaci imaju strije i probleme sa pritiskom. Ukoliko se nastavi ovaj trend, vrlo brzo ćemo biti suočeni sa brojnim zdravstvenim problemima kod dece kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, srčani problemi i mnogi drugi.
Pored svih navedenih i samo površno zagrebanih nedostajućih osnovnih uslova za zdravu ishranu dece, postavlja se pitanje, ima li smisla u prvi plan stavljati dojenje?
Pa i ne baš, zar ne? Jer štetu koja će nastati ukoliko se dete sa prelaskom na čvrstu hranu ne bude zdravo hranilo, ono na žalost svih nas ne može ukloniti.
Upravo zbog toga smatram da društveni aktivizam koji se zalaže za zdravu dečju ishranu ne sme da jenjava sa prestankom dojenja. Površna pitanja kojima se bavimo kao roditelji, treba da ustupe mesto pitanju zdrave dečje ishrane. Ono će svakako načeti mnoge segmente u našem društvu koji ne funkcionišu najbolje, ali od nečeg se mora i treba početi. Zbog naše dece, pa i nas, što da ne. Jer uz svo dužno poštovanje prema sistemu, zdravlje naše porodice je najpre naša osnovna briga, kojoj bar kada je ishrana u pitanju, ne pridajemo dovoljno pažnje.
I na kraju, budimo iskreni. Koliko vas je pitalo odakle se nabavlja hrana u vrtiću koju jedu vaša deca? Koliko vas čita deklaracije na namirnicama koje kupuje? Koliko samo nemo okrene glavu kada tu i tamo procuri vest da ipak jedemo GMO hranu, iako smo se većinski odlučili da je ne želimo, da se zemlja koja treba da ostane našoj deci tretira sredstvima za zaštitu bilja od kojih se neke u tlu zadržavaju i do dve decenije, a da se skoro polovina registruje na osnovu minimum dokumentacije? Koliko vas pita prodavca na pijaci kada je poslednji put prskao voće pre nego što ga je izneo na tezgu, a koliko vas sumnja u dobijeni odgovor?
Koliko vas uopšte smatra da ima pravo da zna?
Kada je zdravlje u pitanju, verujem da je odgovor – SVI.
Zato je pravo vreme da se informišemo, jer ukoliko ne želimo da se kockamo sa zdravljem naše dece, moramo voditi računa o tome čime ih zapravo hranimo.
I ZATO NIJE LOŠE PONOVITI :
– Uprkos zakonskoj zabrani u Srbiji se gaji GMO soja što potvrđuju redovni izveštaji poljoprivredne inspekcije. Jedemo GMO, a da ni ne znamo. Izveštaji o ostalim kulturama kao što su kukuruz, uljana repica, pšenica i slično, koje se najčešće genetski modifikuju nisu dostupni javnosti.
– Kompanije čiju hranu uvozimo, kao što su Nestle, Ferero, Mars, Orbit, Hajnc i drugi, našli su se pre par godina na Grinpis listi kao korisnici genetski modifikovanih sirovina. Iako su to proizvođači čije proizvode najviše konzumiraju deca, nadležni ni dan danas nisu obavestili javnost da li su sprovedene bilo kakve kontrole koje opovrgavaju ili potvrđuju da uvezeni slatkiši, grickalice, namazi i žvake sadrže GMO sastojke
– U Srbiji se sredstva za zaštitu bilja i dalje registruju na osnovu minimum dokumentacije, odnosno na bazi zakona iz 1998. godine. Takvi pesticidi ne mogu imati registraciju ni u jednoj od 28 zemalja članica EU, ali mogu i imaju je u Srbiji. Od oko 1,000 registrovanih sredstava za zaštitu bilja u Srbiji, više od 40% je registrovano na bazi minimum potrebne dokumentacije i ona sa sobom nose rizik, jer su njihove nečistoće pod znakom pitanja. Veliki broj firmi uvozi gotove proizvode za tretiranje biljaka, koji nemaju registraciju u zemljama EU, a imaju ih u Srbiji.
– Pravilnik o kvalitetu mesa je izlobiran, kako tvrde iz Udruženja potrošača. Umesto mašinski otkoštenog mesa uveden je pojam mašinski separatisano meso koje podrazumeva kožuru, repove, trtice, kosti koje mogu da se melju i slično. Takvo meso se kod nas svake godine uvozi u velikim količinama i završava u viršlama, paštetama, kobasicama koje jedu deca, kao i u drugim mesnim prerađevinama, kao meso treće kategorije. Ovakva vrsta mesa, kako navodi predsednik udruženja potrošača Goran Papović, se u zemljama iz kojih se uvozi ne koristi za ljudsku ishranu, već se koristi kao otpad jer se u njemu zadržavaju hormoni i drugi štetni sastojci Uvezeno otpadno meso u Srbiju.
Prema njegovim rečima, u Srbiju se uvozilo i meso iz robnih rezervi koje su u EU 6 meseci, dok su kod nas godinu dana. Takvo meso se prodavalo kao sveže, a ono što se nije prodalo, završavalo je u gotovim jelima koja viđamo po marketima ili je uz dodavanje raznih aditiva i pojačivača ukusa išlo u parizere. Takva praksa traje i dalje.
NAPOMENA:
Cilj posta je podizanje nivoa informisanosti o bitnim pitanjima koje utiču na zdravlje naše dece i situaciju na tržištu hrane koja prati njihovo odrastanje. Verujem da bi veća informisanost roditelja doprinela da se određena pitanja brže reše. Istovremeno sam sigurna da jedino jačanjem nivoa svesti o značaju zdrave hrane i jačanju zainteresovanosti cele porodice, pa i drugih institucija za to šta nam deca jedu, možemo biti bliži stvaranju zdravijeg i sigurnijeg okruženja za naše najmlađe.
Autor: Zolerina