Често срећем људе који су можда у 20-им, 30-им или чак 40-им, али још увек унутар себе деца Разлог за то је што они и даље чекају љубав коју нису примили у довољним количинама (или уопште) у својим раним годинама. Никада неће одрасти све док не науче да пронађу за себе оно што их чини срећним.
У тренутку када се почнемо осећати чудним, престајемо да се развијамо.
Љубав и пажња коју дете тражи у својим родитељима има различите облике у зависности од година детета.
Дечји осећај поверења почиње да се појављује од малих ногу. Тада је знање о љубави било ограничено на осећај да мајка стално брине о њему.
Ако не добије довољно ове неге, велика је вероватноћа да ће, кад одрасте, имати озбиљних проблема у односима са другима. Често ће тестирати партнера да потврди његову посвећеност, да види колико му може веровати. Ова врста људи се обично осећа рањивом чак и када очигледно има вољену особу на коју могу да рачунају.
Кад је дете мало старије, око 2-3 године, оно чини прве кораке ка независности и способности самоконтроле. Ако се његови родитељи мешају у ове процесе, чињењем ствари за које је он сам способан (или од њега очекују више него што може), може развити трајан осећај стида. Ако родитељи уложе велике напоре да заштите дете од света око себе и учине све за њега (а истовремено остану слепи за оно што му је заиста потребно у том узрасту), можда ће почети да сумња у своје способности. Ово дете ће постати особа ниског самопоштовања, која верује да нема потребне вештине да самостално живи, па чак ни да контролише себе.
Када одрасте, уместо да буде сигуран у себе, та особа ће имати сталне сумње да други буље у њега, да га нико не прихвата, да људи сумњају у његове мотиве и способности. Веома је вероватно да ће се развити опсесивно-компулсивно понашање и параноја (да их неко узнемирава или прогони).
Када имају 3-6 година, дете очекује и радује се подршци родитеља, али жели да буде више самостално. Желе признање за своје право да буду знатижељни и креативни. Ако родитељи не дозволе својој деци да буду независна током овог периода (више него претходних година) и / или их претерано кажњавају зато што желе да ствари раде сами па праве грешке, развиће се озбиљан осећај кривице.
Људи који одрасту у таквом окружењу често пате од недостатка самопоуздања и одлучности – квалитета потребних за постављање и постизање реалних циљева. Њихово стално осећање кривице може довести до пасивности, осећаја немоћи и жеље за присношћу. Чак и до психопатског понашања.
Када крене у школу, ваше дете обично развија осећај за то шта значи вредан и напоран рад.
Ако у овом тренутку сумња у своје способности или осећа да нема једнак статус са вршњацима, то може угрозити његову спремност за даљи развој. То, такође, може довести до озбиљног осећаја инфериорности, што би дугорочно могло уништити његову способност да функционише као нормална и самоуверена одрасла особа.
Ако током овог периода дете дође до закључка да су његови успеси у школи – или у целини његовог будућег професионалног живота – једини критеријуми који одређују његову вредност као људског бића, то га може учинити радхоликом и каријеристом који занемарује многе друге аспекте свог живота.
Причај са њим
Време је за развој међусобног разумевања. Питајте дете шта жели. Дајте му шта жели. Реците му неколико лепих речи, изразите своју љубав према њему. Дружите се с њим. Нека дете осети да верујете у њега. И, обавезно га слушајте и пре свега ПОШТУЈТЕ.
Будите за њега родитељ о коме је одувек сањао.
Аутор: Ирина Парфенова
Приредила: А. Цвјетић