Često srećem ljude koji su možda u 20-im, 30-im ili čak 40-im, ali još uvek unutar sebe deca Razlog za to je što oni i dalje čekaju ljubav koju nisu primili u dovoljnim količinama (ili uopšte) u svojim ranim godinama. Nikada neće odrasti sve dok ne nauče da pronađu za sebe ono što ih čini srećnim.
U trenutku kada se počnemo osećati čudnim, prestajemo da se razvijamo.
Ljubav i pažnja koju dete traži u svojim roditeljima ima različite oblike u zavisnosti od godina deteta.
Dečji osećaj poverenja počinje da se pojavljuje od malih nogu. Tada je znanje o ljubavi bilo ograničeno na osećaj da majka stalno brine o njemu.
Ako ne dobije dovoljno ove nege, velika je verovatnoća da će, kad odraste, imati ozbiljnih problema u odnosima sa drugima. Često će testirati partnera da potvrdi njegovu posvećenost, da vidi koliko mu može verovati. Ova vrsta ljudi se obično oseća ranjivom čak i kada očigledno ima voljenu osobu na koju mogu da računaju.
Kad je dete malo starije, oko 2-3 godine, ono čini prve korake ka nezavisnosti i sposobnosti samokontrole. Ako se njegovi roditelji mešaju u ove procese, činjenjem stvari za koje je on sam sposoban (ili od njega očekuju više nego što može), može razviti trajan osećaj stida. Ako roditelji ulože velike napore da zaštite dete od sveta oko sebe i učine sve za njega (a istovremeno ostanu slepi za ono što mu je zaista potrebno u tom uzrastu), možda će početi da sumnja u svoje sposobnosti. Ovo dete će postati osoba niskog samopoštovanja, koja veruje da nema potrebne veštine da samostalno živi, pa čak ni da kontroliše sebe.
Kada odraste, umesto da bude siguran u sebe, ta osoba će imati stalne sumnje da drugi bulje u njega, da ga niko ne prihvata, da ljudi sumnjaju u njegove motive i sposobnosti. Veoma je verovatno da će se razviti opsesivno-kompulsivno ponašanje i paranoja (da ih neko uznemirava ili progoni).
Kada imaju 3-6 godina, dete očekuje i raduje se podršci roditelja, ali želi da bude više samostalno. Žele priznanje za svoje pravo da budu znatiželjni i kreativni. Ako roditelji ne dozvole svojoj deci da budu nezavisna tokom ovog perioda (više nego prethodnih godina) i / ili ih preterano kažnjavaju zato što žele da stvari rade sami pa prave greške, razviće se ozbiljan osećaj krivice.
Ljudi koji odrastu u takvom okruženju često pate od nedostatka samopouzdanja i odlučnosti – kvaliteta potrebnih za postavljanje i postizanje realnih ciljeva. Njihovo stalno osećanje krivice može dovesti do pasivnosti, osećaja nemoći i želje za prisnošću. Čak i do psihopatskog ponašanja.
Kada krene u školu, vaše dete obično razvija osećaj za to šta znači vredan i naporan rad.
Ako u ovom trenutku sumnja u svoje sposobnosti ili oseća da nema jednak status sa vršnjacima, to može ugroziti njegovu spremnost za dalji razvoj. To, takođe, može dovesti do ozbiljnog osećaja inferiornosti, što bi dugoročno moglo uništiti njegovu sposobnost da funkcioniše kao normalna i samouverena odrasla osoba.
Ako tokom ovog perioda dete dođe do zaključka da su njegovi uspesi u školi – ili u celini njegovog budućeg profesionalnog života – jedini kriterijumi koji određuju njegovu vrednost kao ljudskog bića, to ga može učiniti radholikom i karijeristom koji zanemaruje mnoge druge aspekte svog života.
Pričaj sa njim
Vreme je za razvoj međusobnog razumevanja. Pitajte dete šta želi. Dajte mu šta želi. Recite mu nekoliko lepih reči, izrazite svoju ljubav prema njemu. Družite se s njim. Neka dete oseti da verujete u njega. I, obavezno ga slušajte i pre svega POŠTUJTE.
Budite za njega roditelj o kome je oduvek sanjao.
Autor: Irina Parfenova
Priredila: A. Cvjetić