Pre par godina u okviru jedne Fejzbuk grupe anonimno sam objavila post “Šta se ZAISTA dešava u državnim vrtićima”. Nisam želela da ugrozim privatnost vaspitača, niti da utičem na naš odnos sa njima dok je dete još u grupi, pa zato anonimno.
Sada, kada je naše dete školarac, a njegove vaspitačice raspoređene su u druge ustanove, mislim da bi ovo iskustvo bilo korisno i drugim mamama, koje se brinu zbog ostavljanja deteta.
Nakon velikih dilema oko toga da li da dete upišemo u državni ili u privatni vrtić, odlučili smo sa starijim sinom da najpre pokušamo u državnom. Dete se adaptiralo, lepo prihvatilo i posle godinu dana dobili smo premeštaj za vrtić, koji nam je najbliži mestu stanovanja.
Kada smo dobili drugo dete, dileme nije bilo – u istu ustanovu.
E sad, vaspitačice i način rada u njegovoj grupi su ono što bih želela da podelim sa svima.
Kada je moje mlađe dete krenulo u jaslice, primetila sam veliku promenu – samostalniji je, veseliji, peva pesmice koje nikada kod kuće nismo pevali.
Svaki dan bi je dočekala nasmejana i ljubazna žena, koja mi je davala sve neophodne informacije o detetu – jeo je, nije jeo, kakio, nije kakio, pao je, nije pao, evo crtež,…
Moj sin je za crtež porodice crtao prvo vaspitačice, a onda mamu, tatu i batu. Sve nas zajedno. Bilo je lepo znati da se moje dete oseća voljeno i paženo i kad mi nismo sa njim.
Deca su išla u vrtić i tokom epidemije korone. Spajali su decu iz celog vrtića u jednu prostoriju, jer ih je bilo malo.
Vaspitačice su, iako u tom momentu niko tačno nije znao koliko je epidemija opasna, nastavile da sa ljubavlju dočekuju, neguju i ispraćaju decu. U tom periodu upoznala sam sve vaspitače, kuvarice, spremačice u zgradi. Apsolutno ni za jednu osobu ne mogu da kažem niti jednu lošu reč. Svi smo bili zabrinuti, ali one su ostale sve vreme vedre i nasmejane za decu.
Kada je mali sin krenuo u novu grupu, bojala sam se da neće prihvatiti da se odvoji od starih vaspitača, jer ih je jako voleo, ali od prvog dana prihvatio je i nove vaspitačice.
Uz njih je naučio kućni red, da kaže svaki put “molim, hvala, pardon, izvini”, naučio je šta je bonton, pretio je nama u kući da će nas reći vaspitačicama kad se ne ponašamo po bontonu. U velikoj meri uticale su na to da izraste u jednog ljubaznog, obzirnog i saosećajnog školarca.
Bila sam sastanku, gde se ocenjivao kvalitet rada ustanove i bilo mi je izuzetno drago da čujem da su moje lepo mišljenje o radu vrtića delili i roditelji drugih grupa.
Deca su svakodnevno bila napolju, družili se sa vršnjacima, učili neke divne stvari, razvijali kreativnost, postali samostalni i imali uz sebe nekoga ko o njima u svakom trenutku vodi brigu.
Jednom su ih u okviru projekta vodili na besplatni izlet u obližnji supermarket, jer je u marketu postojala ribarnica, a njihova projektna tema bile su ribe. Naučili su mnogo o ovoj temi i vozili su se (neki po prvi put) gradskim prevozom. Deca su bila oduševljena i čitavo jutro stizale su poruke hvale za vaspitače u našoj grupi.
Mislim da je zaista izuzetno važno istaći ove svetle primere javno, jer TO je ono što se zaista dešava u obrazovnim ustanovama. Sa decom mogu da rade izuzetni ljudi i deca u najvećem brojem slučajeva uživaju u svom boravku u vrtiću, a u novinama se vaspitači i učitelji mnogo češće pojavljuju onda kada postoji neko negativno odstupanje od ove lepe svakodnevnice.
Ovo je samo jedno iskustvo, ali verujem da ih ima mnogo. Zato bih želela samo još jednom da kažem HVALA SVIM VASPITAČIMA KOJI SVOJ POSAO RADE ODGOVORNO, SAVESNO I S LJUBAVLJU I ČINE DETINJSTVO NAŠE DECE BOGATIJIM I LEPŠIM. Posebnu zahvalnost dugujem našim vaspitačicama Tamari A. i Ivani P., koje deca i dve godine nakon polaska u školu i dalje rado pominju. Nadam se da će svi mališani koji ove godine prvi put kreću u vrtić imati jednako brižne vaspitačice.
Autor: Sandra Žarković (Stefanova i Filipova mama, master profesor nemačkog jezika i književnosti)