Šta sve možeš ako ti je tetka uticajna i kakvu decu odgajamo

18 februara, 2022

Život u velikom gradu znači da ćete sresti različite ljude. Nasmejane i namrštene. One koji žure i one koji imaju vremena. Srešćete devojke sa neobičnom bojom kose i momke u uskim farmericama. I sve je to deo različitosti koje nas čine. Pa ne bi ni valjalo da smo svi isti.

Ipak, neke će vas različitosti rastužiti jer one – ne treba da postoje.

Juče sam sa ćerkom od nepunih osam godina šetala ulicom u blizini naše zgrade. Ispred nas su išla tri dečaka, od možda 12-13 godina. Jedan od njih je u nekom trenutku na travnjak pored sebe bacio papirnu čašu od soka koju je nosio. Moja ćerka bila je šokirana (iako je viđala smeće po ulici, nije nikad videla nekog ko to baca), a ja sam morala da reagujem, išla sam svega dva metra iza njih.

– Momci, da li mislite da je ovo bilo u redu? Ko će to da pokupi?

Muk. Ali onaj nezainteresovan, tup.

– Okrenula sam se ćerki i rekla joj – Vidiš mila, ovako nikad ne treba da se ponašaš i takva nikad ne treba da budeš.

– Meni je tetka (pa ime naše vrlo uticajne političarke), bio je odgovor jednog od dečaka.

Nisam na to, naravno, imala komentar. Prošla sam dalje ne osvrnuvši se. Jer za takvo ponašanje i takav stav, on nije kriv. Nije ni škola. Krivi su oni koji ga odgajaju i o njemu (ne) brinu. Oni koji su ga naučili, svojim stavom i ponašanjem, da će tetkino ime da ga oslobodi svake odgovornosti. Da je to što mu je tetka na položaju ujedno daje pravo da se bahato ponaša. Da je bacanje smeća na ulici dozvoljeno, ako imaš nekog ko je važan. Da su pravila lepog ponašanja za slabiće.

To su ista ona deca sa kojom škole danas vode neprekidne borbe. Jer, znate, osnovna škola je obavezna. I bez obzira na to kakve bahate stvari radilo dete, bez obzira na to da li je ubacilo druga iz razreda u kontejner, udarilo nastavnika ili uništavalo školski inventar – vi mu ne smete uskratiti osnovno obrazovanje. Opcije su vam da ga prebacite u drugu školu (na šta verovatno neće pristati ni njegovi roditelji ni ta škola) ili, što škole češće rade, da žrtve nasilnika prebace u drugo odeljenje.

To su ista ona deca kojoj se daju prelazne ocene jer niko ne želi da ima posla sa roditeljima takvog deteta, a posebno ne sa tetkom.

To su ista ona deca koja će uskoro voziti brze automobile i ugrožavati živote drugih jer sve dok je tetka na položaju, lako ćemo to rešiti.

I dok sam ćerki objašnjavala koliko je to ružno i strašno, ona ih je i dalje posmatrala videvši kako ostatkom soka polivaju zidove, bacajući i preostale čaše u travnjak.

Već sutradan, prošla sam kroz školsko dvorište jedne beogradske škole, na možda dva kilometra od opisanog događaja. Iako je raspust, dvorište je bilo pusto. Logično, “današnja deca” su drugačija jer je drugo vreme, pa ne idu napolje, već se igraju u kući. Sa slušalicama na ušima i očima na ekranu. Jer, to je takvo vreme, volimo da kažemo da bi nam bilo lakše.

Tek sam na izlazu zapazila prizor koji me je potpuno istopio. Dva dečaka, sa loptom pored sebe, leže i čitaju knjige u tišini. Istog uzrasta kao dečaci iz priče iznad. Nigde telefona. Samo drug, lopta i knjiga.

Oni su dokaz da, i u ovakvom društvu MOŽE bolje. Da i u ovakvom vremenu može bez neprestanog gledanja u telefon. Da i današnja deca umeju da se igraju i da čitaju. Ali je, dragi roditelji, do nas. Do naše uključenosti, do toga da ne slegnemo ramenima nemoćno se predajući jer nam je teško da se borimo protiv još jednog sata gledanja u ekran i igrica.

To su deca o kojoj treba da se priča na roditeljskim sastancima i u zbornici. To su slike koje treba da kruže i one koje zaslužuju našu pažnju.

To su oni koji sutra treba da nam kroje budućnost, a ako bude drugačije – krivi smo mi. I niko drugi.

A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama