Да се разумемо на самом почетку, оцене овакве какве јесу треба укинути, али пошто се то неће десити, ваља о њима разговарати.
Шта те кошта да даш двојку? – питање које није мимоишло готово ниједног наставника у образовном систему Србије. (Двојку можемо заменити ма којом оценом, суштина остаје непромењена.) Ово наизглед излизано питање не постављају наставницима само комшије, рођаци, родитељи ученика, већ, нажалост, и колеге и директори.
Наставници, наравно, нису дужни да одговарају на овакво и слична питање, јер она откривају изванредну плиткост и дубоки недостатак мишљења и расуђивања оних који га постављају.
Додуше, онај који пита и не очекује одговор, већ очекује оцену. Баналност кулминира у време наставе на даљину.
Оцене се деле као да је неки астероид кренуо ка Земљи.
Међутим, узрок те баналности није настава на даљину, она је само последица дугогодишњег игнорисања проблема и обесмишљавања самог процеса вредновања постигнућа ученика – оцењивања.
Предмет пропитивања надлежних и родитеља су искључиво наставници који ученике оцењују нижим оценама од петице или четворке.
Иако резултати са завршног испита на крају осмог разреда годинама уназад указују да постоји велика разлика између постигнућа ученика и оцена, стиче се утисак да се то никог не тиче; шаље се недвосмислени порука – пиши петице и четворке, и не брини, погрешити не можеш.
Љубитељи теорије завере склони су да верују да нам неко други, ко очито нема паметнија посла, уништава образовање.
То би отприлике изгледало овако – заседну владари из сенке, и данима и ноћима думају како да подрију српско образовање, не би ли поробили слободоуман народ жељан знања.
Они у то дубоко верују чак и у тренуцима када ти успут поставе питање: Шта те кошта да даш двојку?
Проблем би био несумњиво баналан да уротничким теоријама нису све чешће склони и они који су непосредни учесници у образовном процесу, исти они наставници/разредне старешине које на седницама одељењског већа прегласају оцене колегама.
Мимо писаних закона и правилника о оцењивању, а у духу овештале традиције и неписаних закона, одељењска већа себе овлашћују и мењају или не усвајају оцену предметног наставника.
Заблуда је да наставник не закључује оцену, већ одељењско веће – заблуда која је прилично жива у школама у Србији.
Примера ради, ученик је био активан за време једног часа, предметни наставник је активност ученика за време тог часа оценио оценом пет, након тога ученик не показује никакво интересовање, не ради задатке, не учествује у активностима, на усменим и писменим проверама добије јединице.
Дође крај школске године, ученик у рубрици има једну петицу и осам јединица.
Предметни наставник закључи јединицу, а чланови одељењског већа, позивајући се на Правилник о оцењивању, могу ученику као закључну оцену да усвоје и петицу простим дизањем руку без икаквог образложења или аргумената.
Иако је пример прилично екстреман, он илуструје сву апсурдност и узалудност наставничког напора да што објективније вреднује постигнућа ученика.
Комбинаторика је бесконачна.
Разлози за поправљање оцене могу бити бројни, а најчешћи је – фали му једна оцена: да не полаже, да не понавља, да буде одличан, врлодобар, добар, да има све петице.
Наравно, никада не фали само једна, искуство и пракса показују да увек фали више од једне, али све остале се на волшебан начин поправе до саме седнице, а на седници дођемо до једне. (Некада су то и две-три, то зависи најчешће од тога чиме се баве родитељи ученика.)
Кад би се направила ваљана статистика у Србији, видели бисмо да готово нема ученика који на крају године имају само једну четворку, или ученика који су на граници да буду одлични, врлодобри; добрих и довољних скоро и да нема.
Као аргументи, ако уопште дођемо до аргумената, неретко се потежу социјални статус ученика, здравствено стање, доброта, поштење, послушност – у том случају креативност не изостаје, као ни атак на емпатију наставника, његову човечност и разумевање.
Дизачи руку обично изговоре да су они на страни детета – шта год то значило, из чега нужно произилази да они спасавају дете од предметног наставника.
Иако се природа и значај школског оцењивања огледају у његовим функцијама – педагошкој, психолошкој и социјалној, јасно је да горенаведени „аргументи” нису ни у каквој вези са поменутим функцијама.
Оцена није ни поклон, није награда – бар не би требало то да буде.
Оцена је повратна информација о оствареном учинку, њоме се вреднује померање према зони напредног развитка; међутим, она је и сведочанство којим се потврђује да је ученик савладао програм, што самим тим директно утиче на репутацију школе.
Е, ту је чвор!
Тај чвор несумњиво може разрешити ресорно министарство изменом правилника о оцењивању, екстерним вредновањем, већом и смисленијом контролом самог процеса оцењивања, а не само увидом у закључне оцене које су најчешће покриће за бројне неподопштине.
Спуштањем критеријума проблем се не решава, већ се умножава.
Хиперинфлацијом вуковаца демотивишемо ученике, и шаљемо поражавајућу поруку – сви сте исти.
Знам да ће ово многе разочарати, неке и расрдити, али главни подривачи нашег образовног система не седе ни у каквим конгресним и замраченим салама дуљем белога света, они седе у школама широм Србије.
Некима је фалила баш та једна оцена из методике, а некима из докимологије.
Када се сутрадан питате шта те кошта да даш двојку, онда се сетите да очигледно кошта много.
Текст је објављен у дневном листу Данас.
Аутор: Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану и Медицинској школи у Лесковцу