Šta te košta da daš dvojku? (fali mu samo ta jedna ocena)

28 januara, 2021

Da se razumemo na samom početku, ocene ovakve kakve jesu treba ukinuti, ali pošto se to neće desiti, valja o njima razgovarati.

Šta te košta da daš dvojku? – pitanje koje nije mimoišlo gotovo nijednog nastavnika u obrazovnom sistemu Srbije. (Dvojku možemo zameniti ma kojom ocenom, suština ostaje nepromenjena.) Ovo naizgled izlizano pitanje ne postavljaju nastavnicima samo komšije, rođaci, roditelji učenika, već, nažalost, i kolege i direktori.

Foto: Aleksandar Veljković

Nastavnici, naravno, nisu dužni da odgovaraju na ovakvo i slična pitanje, jer ona otkrivaju izvanrednu plitkost i duboki nedostatak mišljenja i rasuđivanja onih koji ga postavljaju.

Doduše, onaj koji pita i ne očekuje odgovor, već očekuje ocenu. Banalnost kulminira u vreme nastave na daljinu.

Ocene se dele kao da je neki asteroid krenuo ka Zemlji.

Međutim, uzrok te banalnosti nije nastava na daljinu, ona je samo posledica dugogodišnjeg ignorisanja problema i obesmišljavanja samog procesa vrednovanja postignuća učenika – ocenjivanja.

Predmet propitivanja nadležnih i roditelja su isključivo nastavnici koji učenike ocenjuju nižim ocenama od petice ili četvorke.

Iako rezultati sa završnog ispita na kraju osmog razreda godinama unazad ukazuju da postoji velika razlika između postignuća učenika i ocena, stiče se utisak da se to nikog ne tiče; šalje se nedvosmisleni poruka – piši petice i četvorke, i ne brini, pogrešiti ne možeš.

Ljubitelji teorije zavere skloni su da veruju da nam neko drugi, ko očito nema pametnija posla, uništava obrazovanje.

To bi otprilike izgledalo ovako – zasednu vladari iz senke, i danima i noćima dumaju kako da podriju srpsko obrazovanje, ne bi li porobili slobodouman narod željan znanja.

Oni u to duboko veruju čak i u trenucima kada ti usput postave pitanje: Šta te košta da daš dvojku?

Problem bi bio nesumnjivo banalan da urotničkim teorijama nisu sve češće skloni i oni koji su neposredni učesnici u obrazovnom procesu, isti oni nastavnici/razredne starešine koje na sednicama odeljenjskog veća preglasaju ocene kolegama.

Mimo pisanih zakona i pravilnika o ocenjivanju, a u duhu oveštale tradicije i nepisanih zakona, odeljenjska veća sebe ovlašćuju i menjaju ili ne usvajaju ocenu predmetnog nastavnika.

Zabluda je da nastavnik ne zaključuje ocenu, već odeljenjsko veće – zabluda koja je prilično živa u školama u Srbiji.

Primera radi, učenik je bio aktivan za vreme jednog časa, predmetni nastavnik je aktivnost učenika za vreme tog časa ocenio ocenom pet, nakon toga učenik ne pokazuje nikakvo interesovanje, ne radi zadatke, ne učestvuje u aktivnostima, na usmenim i pismenim proverama dobije jedinice.

Dođe kraj školske godine, učenik u rubrici ima jednu peticu i osam jedinica.

Predmetni nastavnik zaključi jedinicu, a članovi odeljenjskog veća, pozivajući se na Pravilnik o ocenjivanju, mogu učeniku kao zaključnu ocenu da usvoje i peticu prostim dizanjem ruku bez ikakvog obrazloženja ili argumenata.

Iako je primer prilično ekstreman, on ilustruje svu apsurdnost i uzaludnost nastavničkog napora da što objektivnije vrednuje postignuća učenika.

Kombinatorika je beskonačna.

Razlozi za popravljanje ocene mogu biti brojni, a najčešći je – fali mu jedna ocena: da ne polaže, da ne ponavlja, da bude odličan, vrlodobar, dobar, da ima sve petice.

Naravno, nikada ne fali samo jedna, iskustvo i praksa pokazuju da uvek fali više od jedne, ali sve ostale se na volšeban način poprave do same sednice, a na sednici dođemo do jedne. (Nekada su to i dve-tri, to zavisi najčešće od toga čime se bave roditelji učenika.)

Kad bi se napravila valjana statistika u Srbiji, videli bismo da gotovo nema učenika koji na kraju godine imaju samo jednu četvorku, ili učenika koji su na granici da budu odlični, vrlodobri; dobrih i dovoljnih skoro i da nema.

Kao argumenti, ako uopšte dođemo do argumenata, neretko se potežu socijalni status učenika, zdravstveno stanje, dobrota, poštenje, poslušnost – u tom slučaju kreativnost ne izostaje, kao ni atak na empatiju nastavnika, njegovu čovečnost i razumevanje.

Dizači ruku obično izgovore da su oni na strani deteta – šta god to značilo, iz čega nužno proizilazi da oni spasavaju dete od predmetnog nastavnika.

Iako se priroda i značaj školskog ocenjivanja ogledaju u njegovim funkcijama – pedagoškoj, psihološkoj i socijalnoj, jasno je da gorenavedeni „argumenti” nisu ni u kakvoj vezi sa pomenutim funkcijama.

Ocena nije ni poklon, nije nagrada – bar ne bi trebalo to da bude.

Ocena je povratna informacija o ostvarenom učinku, njome se vrednuje pomeranje prema zoni naprednog razvitka; međutim, ona je i svedočanstvo kojim se potvrđuje da je učenik savladao program, što samim tim direktno utiče na reputaciju škole.

E, tu je čvor!

Taj čvor nesumnjivo može razrešiti resorno ministarstvo izmenom pravilnika o ocenjivanju, eksternim vrednovanjem, većom i smislenijom kontrolom samog procesa ocenjivanja, a ne samo uvidom u zaključne ocene koje su najčešće pokriće za brojne nepodopštine.

Spuštanjem kriterijuma problem se ne rešava, već se umnožava.

Hiperinflacijom vukovaca demotivišemo učenike, i šaljemo poražavajuću poruku – svi ste isti.

Znam da će ovo mnoge razočarati, neke i rasrditi, ali glavni podrivači našeg obrazovnog sistema ne sede ni u kakvim kongresnim i zamračenim salama duljem beloga sveta, oni sede u školama širom Srbije.

Nekima je falila baš ta jedna ocena iz metodike, a nekima iz dokimologije.

Kada se sutradan pitate šta te košta da daš dvojku, onda se setite da očigledno košta mnogo.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Autor: Dušan Blagojević, nastavnik srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji u Lebanu i Medicinskoj školi u Leskovcu

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "Šta te košta da daš dvojku? (fali mu samo ta jedna ocena)

  1. Ccc kaže:

    Gresite. Bahatost je krenula jos odavno, samo je moc bila u rukama prosvetnih radnika.
    Meni, licno, uciteljica je sabotirala cetvrti razred i smanjila mi je dve ocene da ne bih bila odlicna. Mrznja je pocela od prvog razreda i mog odbijanja da idem na bilo kakva takmicenja iz matematike.
    Od petog do osmog, trenirajuci za jedan od najboljih klubova Srbije, uvek kasneci na dva razlicita casa, ali sam bila spremna da odgovaram kada sam bila prisutna, nastavnice su mi pretile jedinicom bez ispita. Ako se uzme u obzir da sam iz skole gurnuta da treniram taj sport i da se skoli merio uspeh ucenika, pa i moj koji sam donosila, direktor je trebao da reaguje. Nisam znala svoja prava da ne moraju ni da mi daju testove jer sam svojim zalaganjem skoli davala veliki uspeh. Usiljena nastavnica treceg predmeta, koja me je uvek sabotirala, pretila mi je da ce me ostaviti na polaganje. Razlog? Pacenica. Uvek sam sve znala odlicno, ali mi je svaki test, kontrolni i usmeni, uvek sabotirala i umesto petice mi je davala trojku… Sa trojkama, ona istog dana preti da me ostavlja da polazem jer ce mi zakljuciti jedinicu. Bez ikakvog pravog razloga, imala je moc da moze da uradi sta hoce. Snovi su mi se srusili, jer bukvalno tri jedinice, ja ponavljam. Na kraju, nastavnica hemije me moli da odgovaram za peticu jer je znala moje znanje i posto sam jednom odbila da odgovaram i dobila jedan, trazila je da odgovaram da bi mi dala dve petice i zakljucila iste…
    Razocarana, odbila sam da ogovaram. Besna, nisam je opsocala ali sam ruzno odreagovala.. Plakala je i zakljucila jedinicu.
    Na kraju, ja ostanem na polaganje iz hemije a ostali su morali da mi daju ocene koje zasluzujem.
    E, sada vidite bahatost i torture koju su sprovodili prosvetni radnici. Zao mi je sto sada nisu ti isti, da trpe ovaj novi zakon, nego su drugi…
    A opet, pitanje je kako bi se i oni ophodili da je zakon u njihovim rukama.

  2. Marko kaže:

    Ocenjivanje je prevazidjeno u modernom svetu, kakav je danas.
    Svi te danas, bar sto se privatnog sektora tice, bace na probni rad, pa ako umes da radis, zadrze te, a ako se pokazes da ne valjas, onda ti se lepo zahvale na interesovanju, ali izaberu drugog.
    Dok situacija u drzavnom sektoru je cista suprotnost, moze da nemas pojma, da neznas da radis, ali ako si tetkin, niko ti nece nista reci.Takodje postoje glasine da su neki postali ministri, a da nisu bas zasluzili.
    Uzimajuci sve u obzir, gore navedeno, sta je tesko onda profesoru da djaku da dvojku, nista ga ne kosta…….

  3. abvgdđežzijklljmnnjoprstćufhcčdžš kaže:

    Konačno! Ima tu još mnogo đubreta, prljavštine, nedoslednosti, samozavaravanja, prepuštanja opštem toku, pretnji, uznemiravanja, potcenjivanja …
    Dopada mi se što je autor teksta uočio kako sve to loše deluje na društvo, dugoročno.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama