Данима, ма годинама већ читам и слушам о томе како су поклони за 8. март, завршетак вртића, четвртог разреда или неку другу „прилику“ васпитачицама и учитељицама – помодарство и жеља појединих мама да се докажу и покажу пред осталим родитељима. Да је то глупост и да су васпитачи и учитељи тај посао бирали и да су плаћени за њега. Не треба ми да им купујемо поклоне.
Прошле године је чак и један вицкасти тата дао предлог који је обишао друштвене мреже – да сви родитељи заједно подигну кредит и купе учитељици стан јер ће, вели он, тако она имати успомену која ће јој трајати цео живот а они остати доживотно везани. А све зато што је неко предложио да се сакупи по неколико стотина динара за поклон.
Питање које имам за тог тату је – да ли се исто тако, у друштву својих пријатеља са којима у кафани попије пиво, изругује оном ко конобару остави бакшиш од неколико стотина динара? Не, то се, онда, зове галантност.
Чудан смо ми народ. Оставити конобару 500 динара после доброг ручка, а након што је на вас потрошио 15 минута свог времена радећи посао за који је плаћен – ТО ЈЕ МАНИР. Донети медицинској сестри која у болници брине о неком вашем бомбоњеру и кафу, ТО ЈЕ РЕД . Дати новац за поклон захвалности неком ко је сваког дана, четири године, по осам сати бринуо о вашем детету, да буде безбедно, нахрањено, учио га многим стварима које ви нисте стизали – ТО ЈЕ ПОМОДАРСТВО?
Моја деца имају седам и пет година, а у вртић су обоје кренули са скоро три године. До сада сам имала искуства са најмање седам или осам васпитачица и могу да кажем да је СВАКА од њих радила много више него што је била плаћена и много више него што јој је било у опису посла.
Да ли је плаћена да плете кике, прави фризуре, теши децу по коју маме и тате долазе последњи, подсећа родитеље на неплаћене рате, слуша критике родитеља јер је децу извела напоље да се играју, па су им сад прљаве нове патике? Да ли је плаћена да децу одвикава од дуде, од пелена, да им буде друга мама?
Знате ли да је једна од њих у 9 увече звала моје дете да с њом разговара јер је она тражила своју васпитачицу тог дана?
Знате ли да је друга, онколошки пацијент у пензији, свакој девојчици сашила поклон и донела на завршну приредбу?
Знате ли да су им помагале да направе поклоне за маме за осми март сваке године, како бисмо сви ми имали шта да окачимо на Фејзбук и будемо поносни?
Ово је делић онога што су им пружиле, и ја данас васпитаче моје деце гледам као неког ко ми је помогао у најважнијем послу у животу. На неки начин их сматрам пријатељима. (А своје пријатеље волим да обрадујем). Ценим све што су урадиле за моју децу и оне то знају. Верујем да је већина васпитачица попут њих.
Баш зато што ценим њихов посао, баш зато што верујем (знам) да дају себе за туђу децу, баш зато што нисам неко ко вртић сматра чувалиштем, а васпитачице дадиљама, баш зато што знам да оне то не раде за поклоне јер више на нашу децу потроше купујући материјал за рад, него што је вредност тих поклона – баш зато ми је тај новац за поклон васпитачици – најслађе потрошен новац.
Ово, наравно, не значи да они који не желе да учествују у поклону немају право на то. Једино на шта немају право је да понижавају и релативизују добру вољу и жељу оних који то желе. Немају право да то назову улизивањем, уместо онога што заиста јесте – жеља да учините нешто лепо неком ко сваког дана чини нешто важно за вас.
И док им деца припремају своје поклоне захвалности за све што су им пружиле, ми, родитељи, захвални смо за све што су, учећи нашу децу, учинили за нас.
Штета само што не постоји толико велики новац, нити га ико од нас има, колика је заправо вредност онога што васпитачице и учитељице чине за нашу децу.
А. Цвјетић