Jedna od najvažnijih lekcija kojima me je roditeljstvo naučilo je da je uticaj toga kako mi, roditelji, gledamo na svoju decu i bebe, neverovatno snažan. Ako verujemo da su bespomoćni, zahtevni, kenkavi, njihovo ponašanje samo će nas učvrstiti u tom uverenju. Ako, s druge strane, svoju decu vidimo kao sposobne, inteligentne male ljude spremne da učestvuju u životu, iniciraju aktivnosti, razumeju i uzvrate našim naporima da komuniciramo s njima, onda će oni sve to i postati.
Nije ideja ove moje priče da počnete da tretirate decu kao potpuno odrasle ljude. Bebama je potreban bebeći život, a detetu dečji. Ali, oni zaslužuju potpuno isti nivo poštovanja kao i mi odrasli.
Evo zašto sve to govorim i šta me je uverilo da bebe zapravo samo reflektuju naš stav o njima.
Reci mi šta se dešava
Kada bih, recimo, doživela šlog koji bi me učinio tako zavisnim kakvo je novorođenče (da ne mogu da se izrazim rečima ni da sama brinem o sebi), veoma bih volela da me na neki način upozore pre nego što me podignu, uzmu, nahrane, obuku, daju vakcinu. Htela bih da znam sve što se oko mene dešava, naročito ako je direktno vezano za moje telo. Volela bih da me podrže da sama uradim nešto za šta sam sposobna ili što bih mogla da naučim (recimo da držim kašiku).
Možda je na početku malo neobično razgovarati i upozoravati nekog ko ne može da te razume ni da ti odgovori. Ali brzo ćete se navići. Bebe će razumeti vaš ton i nameru da ih uključite u sve. A ako im pružite šansu i pokažete da verujete u njih, počeće da komuniciraju i mnogo ranije.
Obrati pažnju na mene
Bebama je potrebna puna i nepodeljena pažnja od onih koje vole, baš kao i nama odraslima. Naročito kada smo u fizičkom kontaktu (poput dojenja). Nekoliko minuta stvarne pažnje u više navrata tokom dana mnogo je blagotvornije za bebu nego sati i sati praznog fizičkog kontakta.
Kada me neko dodirne (kao kad bebu pipaju na lekarskom pregledu, kada je kupaju ili joj menjaju pelenu), želim da budem uključena u to što se dešava, ohrabrena da obratim pažnju, a ne da se od mene traži da gledam na drugu stranu i ignorišem to što mi se dešava.
Pokušaj da me čuješ, umesto što pokušavaš da me „popraviš“
Želim da moja osećanja neko razume, a ne da pokušava da ih popravi. Molim te ne pokušavaj da svaki moj plač ućutkaš dudom ili onim iritantnim „šššššš“. Pusti me da makar pokušam da kažem šta mi je, pre nego što ti to pretpostaviš. Ponekad, samo želim da plačem u tvom naručju i da tebi to ne smeta. Opusti se. Za mene je najveća uteha to što osećam da si tu, da me slušaš i trudiš se da razumeš.
Pusti me da kreiram svoje vreme i igram se onako kako ja želim. Volim aktivnosti sa svojom porodcom i kad mi nešto pokazuju i usmeravaju mi pažnju. Ali volim i da sam odlučim šta želim da radim. Dajte mi tiho, sigurno mesto, gde mogu bezbedno da se krećem, okrećem, i razmišljam. Potrebno mi je vreme da shvatim kako moje ruke „rade“ i zašto postoje stvari poput kijanja koje mogu da osetim ali ne mogu da vidim. Ono što radim vama možda izgleda potpuno bez veze, ali ja sam zapravo veoma zauzet. A kad vidite da sam baš u nešto zadubljen, ne prekidajte me da mi promenite pelenu.
Volim da znam da ste tu za slučaj da mi zatrebate, ali nemojte me, molim vas, navikavati da stalno pratim vaša uputstva i radim ono što vi mislite da treba, kad ima toliko toga što treba da iskusim sam. Primetite stvari koje JA volim da radim. Dozvolite mi da vam pokažem kako sam zanimljiva osoba.
Ne lažite me.
Ne morate da mi se osmehujete onda kad vam nije do toga. Budite iskreni prema meni. Budite ono što jeste, da bih i ja naučio da budem ono što jesam. Znam da imamo još mnogo da učimo – i vi o meni i ja o vama. I neće uvek biti lako. A kad počnete da brinete i zamišljate budućnost, ja ću biti tu da vas vratim, da vas podsetim na ovde i sad. Obećavam.
Tekst autorke Janet Lansbury, priredila A. Cvjetić