Појам «хеликоптер родитељи» означава сувише заштитничке родитеље који без престанка будним оком прате своју децу. То су родитељи који желе да своју децу поштеде свих неугодности на које она могу да наиђу.
Шта значи бити «хеликоптер» родитељи?
Појам хеликоптер родитеља долази из САД-а и Канаде, а користи се како би описао родитеље претерано присутне у животима своје деце. У најбољем случају, они су изразито ангажовани у школско постигнуће своје дјеце, веома блиски са њима и добри саветници који им помажу да преброде тешке животне периоде. Међутим кратак је пут од ангажованог до опседнутог родитеља…
Хеликоптер родитељи не знају да застану и направе границу, не могу да оцене када је време да престану да штите и враћају своју децу у неке раније развојне фазе. На неки начин они лете над њиховим главама и настоје одагнати и најмању тешкоћу или проблем на које би могли наићи њихови потомци.
Хеликоптер родитељи мисле да њихова деца, без обзира колико имају година, стално имају потребу за њима. Јако су присутни у њиховим животима, утичу на њихове изборе и не остављају им много простора за слободно одлучивање.
Како су настали хеликоптер родитељи?
Порекло овог феномена је везано за културолошко, социјално и економско стање друштва у коме живимо…
Данашње породице све чесшће се одлучују на све мањи број дјеце, па самим тим је и притисак већи.
Живимо у друштву оптерећеном перфекционизмом.
Данас родитељи осећају обавезу да деци приуште све најбоље… најбољи распуст, најбоље образовање, идеално детињство, итд., те не остављају простор за грешке које би њихова дјеца могла да почине зато што нешто још увијек не знају и треба да науче. У одлучивању се користе личним искуством одрасле особе како би донијели најадекватније одлуке за будућност својих потомака. Ово претерано понашање је нека врста негирања стварности и уљепшавања слике свијета у којем живимо.
Све компетитивније тржиште рада и све неизвјеснија будућност за све, на овај начин се негира. Родитељи од силне жеље да помогну настоје да својој деци присуште све најбоље, а истовремено их не припремају за оно што их чека сутра.
Парадокс је да хеликоптер родитељи готово цели живот посвећују што адекватнијој прирпреми деце за тржиште рада (што боље образовање, што више ваннаставних активности, што квалитетније бављење спортом, итд) за које управо та дјеца бивају апсолутна неспремна јер им је кроз цели процес ”хеликоптерисања” одузета САМОСТАЛНОСТ!
Које су последице по дете?
Ова врста родитељства намеће низ проблема за децу која су била одгајана на овај начин…
Ова деца прије свега нису научила да буду самостална, нису научила да буду одговорна и да преузимају одговорност за своје поступке и понашања, нису научила да прихватају науспехе, нити да буду сама. Поред тога, нису у стању да доносе самостално одлуке које се тичу будућег живота без уплива својих родитеља.
У одраслом добу дјеца која су имала ову врсту васпитања су склонија хроничној депресији услед недостатка толеранције на фрустрације.
Изазов за хеликоптер родитеље: научити поверење
Неопходно је решити се илузије да можемо све контролисати у животу дјетета. Родитељ треба да буде спона између реалности и детета, наравно да је природно жељети заштитити своје дијете, али истовремено је неопходно научити га да буде одговорно и самостално имајући поверења у њега. Уместо хеликоптера, зар није много боље бити непримјетна летиллица… родитељ који помаже детету да развије самосталност и који је присутан и добронамеран, који прати и штити, али само у посебним приликама?
Јасна Драгишић, психолог