Kojim vrednostima učite svoju decu?
Šta su porodične vrednosti?
Ne postoji definicija, ili jedan pravi odgovor. Svaka porodica ima svoju skalu vrednosti, ali otprilike su one svuda podjednake. Ljubav, dobrota, ljubav, poštenje, ljubav, poštovanje. Ljubav.
Dobili smo decu i pored brige da budu sita, suva, čista i zdrava, šta je još bitno? Šta je još zaista bitno što mi kao roditelji možemo da im pružimo?
Biramo dobre vrtiće, sa dobrim vaspitačima, vodimo ih na razne dodatne aktivnosti, strane jezike, sport, kreativne radionice. Nadamo se da će da upišu dobru školu, posle fakultet, da nađu dobar posao. Ipak, šta je to što će ostati duboko u njima, gde ćemo mi ostaviti dubok trag. To je momenat gde ih učimo porodičnim vrednostima. To je svaki dan, sat i minut koji provedu pored nas, i vide kako se ponašamo u određenim situacijama. Mogla bih se sada pozivati na razne izvore ili citirati psihologe, pisce, filozofe. Svi su oni govorili o porodičnim vrednostima. Ali, to je teorija, praksa sa decom je nešto drugo. Kako pored svih obaveza, stresa, naučiti ih tako važnim lekcijama?
Mi smo modeli, a oni nas posmatraju. To rade uvek, čak i kada mislimo da nas ne čuju – oni čuju sve. To bi trebalo da nam je uvek na umu. „Vaspitni proces je u stvari naš život”, rekao je prof. dr Svetomir Bojanin.
Grlimo ih, ljubimo, govorimo im da ih volimo. Ne oslanjajmo se na to da se podrazumeva da ih volimo, jer su nam deca. Oni nemaju svest o sebi. Mi smo njihovo ogledalo. Iz ljubavi će izgraditi samopouzdanje, voleći sebe, voleće i život.
Šta znači kada je dete dobro? Da li to znači da je uspešno, vredno, poslušno…? Šta bismo hteli da oni postanu? Kroz glavu mi uvek prođe misao da želim da su zdravi i srećni. Usaditi im zdrave navike, da se hrane zdravo, vode računa o higijeni, mnogo provode vremena napolju i budi fizički aktivni. Ali, kako da budu srećni? Šta će ih usrećiti. Dobar posao, novac… Na te stvari ne možemo mnogo da utičemo. Ono što im usadimo od najranijeg detinjstva – čvrst i kvalitetan temelj na kojem će kasnije da izgrađuju sebe. Posmatraju nas kako se ophodimo prema roditeljima, braći, sestrama, prema životinjama, ljudima na ulici, prodavačicama. Kako se ponašamo dok vozimo, kako rešavamo problem, konflikt.
Koliko su nas puta videli da grlimo svoje roditelje, koliko se puta potrudimo da zajedno ručamo? Koliko su nas puta videli da smo čitali knjigu, pomogli starijoj osobi na ulici, upitali komšiju za zdravlje, pokupili smeće na koje smo naišli. A to su vrednosti kojima ih učimo.
Koliko smo ih puta sa pažnjom saslušali, dali im pravo da iznesu svoj stav, mišljenje. Da li se svađamo ili razgovaramo, argumentovano iznosimo činjenice. Koliko često se izvinimo kada pogrešimo ili molimo za oprost?
Kada se dete u najranijem uzrastu nauči porodičnim vrednostima, kada se dobrota usadi u njegovo srce, a poštenje, iskrenost i poštovanje postanu deo njegovog karaktera, kada voli sebe, svoje bližnje – neko će biti doabar kuvar, neko dobar sportista, neko naučnik ili muzičar. To će već biti sporedna stvar. Oni će biti dobri ljudi, srećni ljudi.
Dragana Bokun
Izvor: Ženske tajne