“То је нешто што се давно заборавило, рече лисица. То значи »створити везе«…
Створити везе?
Наравно, рече лисица. Ти си за мене само мали дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ти ми ниси потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе само лисица слична стотинама хиљада лисица. Али, ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету…”
……
“Мали принц оде поново видети руже. “Ви уопште не личите на моју ружу, ви још ништа не значите”, рече им он. “Нико вас није припитомио, и ви нисте никога припитомиле. Ви сте као што је била моја лисица. Била је то обична лисица слична стотинама хиљада других. Али ја сам од ње направио свога пријатеља, и она је сада јединствена на свету.” Руже су се осећале веома нелагодно. “Лепе сте, али сте празне”, рече им још. “Човек не може умрети за вас. Наравно, обичан пролазник поверовао би да моја ружа сличи на вас. Али она сама значајнија је од свих вас заједно зато што сам ја њу заволео. Зато што сам је стављао под стаклено звоно. Зато што сам јој направио заклон. Зато што сам због ње поубијао гусенице (осим оне двије-три ради лептира). Зато што сам је слушао како се жали, хвали или како понекад шути. Зато што је то моја ружа.”
Одломак из књиге “Мали принц”